Naše pravo na grejanje i po cenu tuđih života: Da li je pacifizam moguć samo u miru?

Rat u Ukrajini ušao je u treći mesec. Kraj mu se ne nazire i ne postaju jasniji ciljevi ruske invazije.

U međuvremenu, Rusija je zapretila Britaniji proporcionalnim odgovorom ako nastavi s provociranjem Ukrajine da upotrebi zapadno oružje za napade na teritoriju Rusije. Nuklearna pretnja se pominje svako malo, ali se brzo i odbacuje uz nevericu da bi svet mogao otići tako daleko u svojoj ludosti. Na pitanje zašto da ne, nije li se već otišlo predaleko time što nuklearno oružje postoji kao sama osnova vrelog mira, nema mudrog odgovora.

Svet se odmah podelio. Za razliku od perifernih ratova – što je bez sumnje cinična oznaka, ali odgovara realnosti geografije moći – u ovom ratu su strane brzo zauzete. Suspenzija Rusije iz Saveta za ljudska prava Ujedinjenih nacija posle Buče to slikovito prikazuje: sa 93 glasa za, 24 protiv i 58 uzdržanih – gde su 82 zemlje pokazale da su primile k znanju upozorenje Rusije da će podršku suspenziji smatrati neprijateljskim gestom – svet je gotovo ravnomerno podeljen, bar u brojkama. Često se ponavlja mantra o novom ili nastavljenom hladnom ratu, iako je svet danas iščašeno bipolaran, a i uzroci te polarnosti imaju malo sličnosti s onima iz prethodnog stoleća.

Tokom prva dva meseca, a posebno na samom početku agresije na Ukrajinu, odigrale su se brojne razmene između postsocijalističkih levičara i onih koji o socijalizmu pišu, iako ga ne znaju iz prakse. Ta pisma su bila zanimljiva u meri u kojoj postsovjetsko đače mentoru očitava lekciju iz skrovišta, između dva naleta raketa, o tome gde je sedište zemaljskog imperijalizma i šta ćemo sad s tim. Zapadni mentori su se brzo dosetili reči Karla Libknehta iz 1915: "Glavni neprijatelj nemačkog naroda je u Nemačkoj: nemački imperijalizam, nemačka ratna partija, nemačka tajna diplomatija. S tim neprijateljem kod kuće se nemački narod mora sukobiti u političkoj borbi, sarađujući s proletarijatom drugih zemalja koje se bore protiv svojih imperijalista". 
 
Pošto se Putin teško može odrediti kao antiimperijalista, a nije ni priznati predvodnik prezrenih na svetu, zapadni mentori su se usmerili na neprijatelja kod kuće koji se uvek može uvećati do gargantuanskih granica NATO-a, i onda je sve u redu. Bratu iz marijupoljskog skloništa kao da poručuju – kad ponovo budeš imao kuću, seti se gde ti je najveći neprijatelj. Istočni levičar se takođe oglašava, nekad u karikaturalnoj formi direktne odbrane ruskog cilja, daleko češće u liku istočnoevropskog levog NATO patriote. 
 
Iako smo mislili da se Istočna Evropa rastočila padom Gvozdene zavese, u želji da što pre umakne toj nametnutoj istočnosti koja se postepeno pomerala dublje u kontinent, ka Rusiji – kao da se iznova rodio istočnoevropski glas. Zapad uvek ujedinjuje: nećemo da budemo tampon zona zauvek osuđena na status drugog reda između dve imperije – NATO je naš izbor, nismo ga uvezli, nije nam dopremljen, mi sami smo se pitali da li ćemo Varšavski zameniti NATO paktom.
 
S druge strane, levica se bar dopisuje, bar ima šta da poruči jedna drugoj. Između razorenih gradova i razorenih života, bar nastoji da pronađe objašnjenje i podeli krivicu. Druga strana – koja je takoreći na strani pravde kao takve – juriša, zajapurena, gotovo željna novog rata, uvek spremna da se umota u zastavu, da zapeva nacionalne pesme, da obnovi staro geslo: on da ratuje, ona da rađa.
 
Kad počne rat, samo je jedna opcija izložena univerzalnoj osudi. U februaru, neposredno pre početka agresije, Koalicija Stop the War (Zaustavite rat) iz Velike Britanije objavljuje iskaz koji je malo ko bio spreman da podrži. To svakako nisu bili torijevci, ali nisu ni laburisti, čiji sadašnji vođa proglašava mirovnjake u najbolju ruku naivnima, u najgoru solidarnima s agresorom. Iskaz o Ukrajini ove snažne inicijative koja postoji već dve decenije, počinje rečima: "Stop the War se protivi ratu u Ukrajini i veruje da krizu treba rešiti uzimajući u obzir pravo ukrajinskog naroda na samoopredeljenje, kao i razloge koje Rusija navodi u vezi s brigom o sopstvenoj bezbednosti". 
 
Ovaj je iskaz prethodio sada već čuvenim frazama o denacifikaciji i demilitarizaciji, koje su od početka zvučale kao loš slovenski humor u lice Evropi i Americi. Ako se bolje pogleda, Koalicija neprijatelja zbilja traži kod kuće, zahtevajući od Britanije da ne dosipa ulje na vatru, da radi u ime mira, a ne konfrontacije, odbacujući ideju da je NATO defanzivna alijansa, podsećajući na Avganistan, Jugoslaviju, Libiju i osobito Irak, uz kreativno insistiranje na neophodnosti novog evropskog sporazuma o kontroli naoružanja i nuklearnog razoružanja. Ali avaj.
 
Danas je ovakvo razmišljanje odocnelo. Diplomatsko rešenje će doći, kada dođe. Sve ostalo su zaustavljeni životi, neki doslovno i zauvek, dok su neki stopirani u simboličkom smislu, u iščekivanju, strepnji, u tuđim domovima ili bez krova nad glavom. Pacifiste niko ne sluša u miru, iako se čini da se pacifista može biti samo tada. Davno je Orvel rekao da onaj ko ometa ratne napore jedne strane automatski pomaže drugoj. "Zamisao da možete superiorno ostati po strani, dok živite od hrane zbog koje britanski mornari izlažu život riziku da bi vam je dopremili, buržujska je iluzija koja se goji novcem i merama bezbednosti". Orvel to piše 1942, u ratu za koji se verovalo da je poslednji pravedni rat, kada se verovalo da je moguće biti jedino na strani pravde ili nepravde. 
 
Danas dobro znamo da teorija pravednog rata nije nestala svršetkom poslednjeg pravednog rata. Samo se pritajila, dogrevana tokom takozvanih perifernih ratova, čekajući na novo otelovljenje radikalnog zla. Šta smo radili u međuvremenu? Da li je neko zaista verovao da je pravda dosegnuta posle 1945? Ili da su periferni ratovi bili puko čišćenje korova u nepreglednom klasju demokratije? Seća li se iko teze o banalnosti zla?
Verovatno ne. Ispada da svi oni koji pred prizorom u Buči i dalje kažu da rat mora da stane superiorno stoje po strani, insistirajući u stvari na svom pravu na grejanje i po cenu ljudskih života, ili svojim cinizmom odguruju pravdu, ili ne prepoznaju gde stoluje zlo. Naivni su u najbolju ruku, šuruju s neprijateljem u najgoru. 
 
A možda to nisu lumpen-pacifisti koje prizori nasilja ne podstiču da se i sami maše puške, već oni koji bi – i kada tih prizora nema, i pre nego što do njih dođe – hteli svet u kojem takvih prizora ne bi nipošto moglo ni da bude? Možda, samo možda, nisu najveća pošast oni koji dosledno traže nuklearno razoružanje, svesni da bi to oružje moglo i da se upotrebi kad je već tu na dohvat ruke, nego oni koji nisu ni na jednoj strani dok je sve u redu, ali se za tili čas nađu s jedne ili druge strane rova kad ih neki prizor podseti koliko se nasilja uzgaja neprekidnim ulaganjima u novo naoružanje? Da li bi ratova bilo da nismo uspavani u pripravnosti za njih? Da li bi pravedni ratovi bili opcija da nema perifernih ratova? Da li bi ljudski život kao takav imao vrednost da svi ljudski životi imaju jednaku vrednost?
 
Tekst "Da li je pacifizam moguć samo u miru?" Adriane Zaharijević prvobitno je objavljen na sajtu Peščanika.
  • $licemerje

    30.04.2022 11:30
    Boza Bogdanovic@ Iako je razumljivo da tada niste znali jer se to čuvalo kao tajna, Kubanska kriza je nastala najpre jer je SAD postavila rakete u Turskoj godinu dana pre nego što je SSSR odgovorio postavljanjem raketa na Kubi. Nuklearni rat je umalo nastao iz razloga što je SAD ta koja je reagovala agresivno nakon što su to otkrili jer naravno kao i danas, njima je dozvoljeno sve a drugoj strani nije dozvoljeno ništa. No nije čudno da u takvu glupost veruje određeni broj anti-rusa, bajdenovaca i anglofila u Srbiji, od seljaka i radnika do profesora i akademika, iako istina nema akademika koji su toliko glupi i neinformisani. U aktuelnom sukobu jedino što se vidi je da SAD nije napravila nijedan korak ka smirivanju već upravo naprotiv, sve što namerno rade ga još više rasplamsava dok američki proizvođači oružja trljaju ruke nakon što su izgubili tržište usled povlačenja SAD iz Avganistana posle 20 godina.
  • Boza Bogdanovic

    29.04.2022 23:18
    Suludicava pretpostavka
    Na maturi u gimnaziji 1964. godine imao sam odlican rad iz srpskog jezika, na temu: "Da li ce doci do Treceg svetskog rata, ili ne?" Film: "Deset dana koji su potresli svet" gledao sam nekoliko puta. Rusi su na Kubi instalirali rakete sa nuklearnim punjenjem 1963. godine, a Amerikanci su blokirali morski saobracaj oko Kube. Preds. Dzon Kenedi i sekretar inostranih poslova Robert Kenedi odlozili su bombardovanje Kube i pocetak Treceg svetskog rata, na cemu su insistirali generali, i uspeli da ugovore sastanak sa ataseom Ambasade SSSR-a, u "minut do 12". Robert je pre pocetka sastanka rekao supruzi: "Ako se sutra probudis u krevetu, znaci da smo ispeli da sprecimo Treci svetski rat."
    U trecem mesecu okupacije Ukrajine, opet je svet ugrozen, cime se po milioniti put dokazuje da je "covek najveci neprijatelj covecanstva". Rusija i NATO zapocnu Treci svetski (nuklearni) rat, u kome u nekoliko dana pogine 300 miliona Amerikanaca, Britanaca i jos 100 miliona iz onih drzava koje su nas bombardovale. Preziveli radjaju decu sa brojnim anomalijama. Ni jedan Srbin i ni jedan Rus nisu ni ogrebani.
    Ova pretpostavka je suludicava, zar ne? Na zalost, u tu totalnu glupost veruje, i prizeljkuje je, oko pola miliona anti-amerikanaca, seseljovaca i rusofila u Srbiji, od seljaka i radnika do profesora i akademika. Dao Bog da Putin i odgovorni ljudi sa zapada imaju vise mozga u glavi od pojedinih nasih politicara, profesora i akademika.
    Boza Bogdanovic, Bor
  • B

    29.04.2022 19:50
    Samo kazem
    Gde je gospodja bila od 2014 do 24. februara? Da li gospodja zna da Ameri i dalje dronovima bombarduju Jemen, kradu naftu u Siriji i po celom svetu finansiraju pobune i nemire koji treba da njima donesu korist? Pogledajte NED za detalje.
    Ako nije htela da se bori protiv rata koji je Ukrajina vodila protiv svojih gradjana punih 8 godina, zasto nije apelovala na svoje NATO prijatelje da ne obucavaju ukrajinsku vojsku? Zasto nije apelovala na vlade Nemacke i Francuske da izvrse pritisak na Ukrajinu da postuje sporazume iz Minska? U tom slucaju rata ne bi bilo.
    Civili u Buci su pobijeni artiljerijskim granatama u vreme kad je ta oblast bila pod ruskom kontrolom, u telima su im nadjeni srapneli identicni onima koji su nadjeni u telima ubijenih u DNR i LNR. Rusi nisu gadjali sami sebe, znaci da je jasno ko je krivac.
    Sto se tice prava na grejanje, NATO pacifistima koji se jave tek kad Zapad pocne da gubi treba oduzeti sve sto je pravljeno u Kini, jer Kina krsi ljudska prava, zatim odevne predmete proizvedene u Aziji (Indija, Banglades, Kambodza, Vijetnam), jer su tamo uslovi rada uzasni, a da i ne govorim da ogromne kolicine nafte dolaze iz nazadne Saudi Arabije i slicnih zemalja. Samo treba postovati njihovu sopstvenu logiku i osloboditi ih od proizvoda koji se proizvode u mrskim diktaturama, pa ce im ostati samo ideali i lova koju su dobili od Zapada.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Info - Mišljenja i intervjui

Bolji život - da ga zgrabim

Poslanici i odbornici prethodnih dana blokirali su ulaz u sud u Novom Sadu u nameri da ukaže na rad istražnih, kako se to kaže, organa.

Da li je Tramp zaista pobedio?

Nekoliko dana nakon predsedničkih izbora u SAD, sa druge strane Atlantika stižu neočekivani glasovi da kandidat Republikanske stranke Donald Tramp - nije pobednik.

Tuga i bes

Neko je pametno napisao "Kad mnogo boli, ćutim". Nemanje reči, ostanak bez teksta, muk i tišina najčešće su tu kao deo one strašne ponavljajuće noćne more.

Terorizam optimizmom

Tokom prošle nedelje smejali smo se na internetu jednom videu: žena je na pijaci u zanosu neke sreće rekla kako voli da dođe tu i priča, kako kaže, o tako običnim i jednostavnim stvarima.

Vek Čkalje: Ne postoji lek za smeh

"Poseban aspekt Čkaljine komedije bio je njena asocijativnost: svaki put kada bi se njegovo lice pojavilo, pokrenulo bi se sećanje na sve njegove likove..."

Stotka

Konzolom u našim glavama u detinjstvu upravlja radost. To znamo i sami, a i videli smo u čuvenom Diznijevom crtaću.

Nestašice vode - možemo li ih sprečiti?

Paklena tromesečna suša primorala nas je da ovog leta i te kako povedemo računa o vodi, kako pijaćoj, tako i onoj koja se koristi za druge ljudske potrebe ili u industriji, poljoprivredi i rudarstvu.

Ko je ovde debeo?

Trendovi današnjice koji se bave diktiranjem onoga kako treba da živimo, kako da se ponašamo, da mislimo i da radimo nameću nekoliko ključnih stvari.