Bojazan od krađe podataka je najčešće pominjan razlog (čini se) velikog broja građana da ne puste popisivače u svoje domove, ali provlače se i drugi razlozi koji duboko zalaze u teorije zavere o, na primer, čipovanju, postavljanju kamera, bubica i ostalih suludih ideja.
Ipak, građani nisu ti koji su odgovorni za ovaj ishod u našem društvu. Odgovorni su nadležni organi koji su više puta dokazali da nam je nivo zaštite ličnih podataka, u najmanju ruku, upitan, ali i da ne umeju ili ne žele da jasno komuniciraju vrlo bitne informacije.
Uveliko se prave spiskovi izgovora na koje možete da se pozovete kako biste ih sprečili da uđu u vaš dom. Ta mistična bića - popisivači, opremljeni laptopovima, ići će od vrata do vrata i u aplikaciju unositi tražene podatke, a verovatno će vas informisati da o tri pitanja ne morate da se izjasnite - o nacionalnoj pripadnosti, veroispovesti i o eventualnom invaliditetu. Dakle, sve što je, inače, prosečnom službeniku relativno lako da o vama sazna bez obzira na popis.
"Da li pokazivač mora da mi omogući da gledam šta upisuje u laptop (nekada je papirni Upitnik bio pred mojim očima i on je olovkom upisivao x, zaokruživao...... )? Moja sumnjičavost je ne/opravdana?!?", konstatovao je jedan čitalac našeg portala. Interesantno je svedočiti sumnjama ljudi da neko ide i sistemski upisuje lažne podatke o vama. To isto, verujte, može da učini i bez popisa.
"E pa dragi popisivaču samo dođi... Sa sobom ponesi šamlicu da ne sediš na prljavom stepeništu zgrade... mada to vama sns-ovcima i priliči. Dakle, u stan mi nećeš ući, a razdaljina ti je u hodniku zgrade od mene minimum dva metra uz obavezno nošenje maske - vaš smrad se opasno širi. Potrudi se da što brže na kolenima završiš kuckanje, jer je moja satnica skupa. Pa sad vidi da li ti se isplati", ljutito je zaključila jedna čitateljka, dokazujući da je problem u opštem nepoverenju u vlast. Građani su toliko puta razočarani da je običan popis, sa gotovo identičnim pitanjima kao pre 11 godina, postao uzrok ogromne ogorčenosti.
"Kako da znamo da nam neki preobučeni krimos ne ulazi u životni prostor?", tako što to isto može bilo koji krimos da učini bilo kog dana, jednostavnim pronalaskom dobrog razloga koji će vas ubediti da je u pitanju, recimo, pomoćnik upravnika zgrade, operater mobilne telefonije, komšijina sestra ili brat ili bilo ko drugi.
"Ček, ček. a sta sa pitanjem o primanjima? Ugovor zabranjuje takve odgovore", nema pitanja o primanjima na popisu. Upitnik koji će se popunjavati možete da vidite
OVDE i
OVDE.
"Ja bih ih primila, ali ja nemam krov na glavi. Mene su investitori prevarili, a izvršitelji me izbacili na ulicu sa penzijom od 17.000 dinara", jedan je komentar koji zapravo pokazuje našu bedu.
"Konačno da saznamo da li se povećao broj Džedaja u odnosu na prošli popis", takođe validan komentar i dokaz da ovo nije prvi popis u kojem se građani, takoreći, lažno izjašnjavaju. Kao što je poznato, i na prethodnim popisima građani i građanke su pokazivali stav prema državi izjašnjavajući se kao džedaji, vanzemaljci, kauboji i ostalo.
Sigurno je da nam predstoji, u najmanju ruku, interesantan popis. Država je toliko kompromitovala samu sebe da smo u situaciji da se nikome, pa ni popisivačima, ne veruje. Najbolje smo se u to uverili na početku i u najgore vreme epidemije COVID-19, kad smo sa svih strana bukvalno bombardovani suprotstavljenim stavovima o vakcinaciji.
Da državi zapravo i nije toliko značajan vaš život pokazalo je to što je bilo potpuno dozvoljeno - čak i motivisano, pojavljivanje pojedinaca na televizijama sa nacionalnom frekvencijom koji su širili izuzetno opasne teorije zavere o ljudima gušterima, otrovima, čipovima, umesto da se sva pažnja javnog prostora usmerila na edukaciju i spasavanje života. Od početka epidemije do danas, u Srbiji je od posledica zaraze kovidom zvanično preminulo skoro 17.000 ljudi, a nezvanično mnogo više.
I dok, očekivano, nisu baš svi izgubljeni životi mogli da budu sačuvani, pravovremenim informisanjem neki sigurno nisu morali da umru. Osim toga, država nam je pokazala i da joj se ne može verovati ni sa zvaničnom statistikom o kovidu budući da ni mi novinari, od početka epidemije, ne možemo da dobijemo informacije o broju preminulih i izlečenih na nivou opština. Naslućuje se i zbog čega je tako.
Kad smo kod podataka, državni organi su nam nedavno dokazali i da ne umeju da rukuju našim ličnim i zaštićenim podacima. To jest, "zaštićenim".
Istraživanje BIRN-a je pokazalo da je hakovanje sistema Republičkog geodetskog zavoda počelo dosta ranije od trenutka kad je javnost za to saznala, te da je hakovanje počelo tako što je neki državni službenik kliknuo na "nigerijskog princa" ili "zgodnu devojku na samo 200 metara od vas".
I to je realnost u 21. veku i državi koja ima čitave organe za IT i zaštitu podataka, ali ne i osobe koje ovim poslom znaju (ili žele) da se bave. I u ozbiljnim firmama je nivo informatičke pismenosti na izuzetno niskom nivou - a šta onda treba zaključiti o prosečnom čoveku, koji zasigurno nema, recimo VPN i ne zna šta označava ovaj akronim?
Zaista ne treba kriviti građane. I mnogo upućeniji ljudi decenijama upozoravaju da nam je obrazovni sistem zastareo, te da se oslanja na motivisane pojedince koji se menjaju kako jedan "izgori", nemoćan da se izbori sa pasivnom većinom.
U državnom aparatu oduvek rade i ljudi koji su profesionalci, dobronamerni i pravični, koji se služe zakonom, a ne zloupotrebama. Ali oni su smešteni u jednom isturenom odeljenju, plaćajući cenu moćnijih koji se služe drugim metodama javnog upravljanja. Posledice plaćaju sve generacije, od penzionera do dece, a plaćaće ih i deca naše dece, kako se čini.
Sami sebe i previše ugrožavamo
Potrebno je da budemo svesni da su mnogi naši lični podaci već "na izvolite" i da mi nikako ne činimo dovoljno da bismo se zaštitili. U eri interneta, roditelji na društvenim mrežama objavljuju osetljive fotografije dece i pojedinosti o toj deci.
"Tagujemo se" na svim lokacijama na kojima smo sa svojih pametnih telefona. Koristimo šifre "123456" na svim svojim profilima. Na računare unosimo viruse, šaljemo viruse drugima, javno otkrivamo i više nego što je nekom prosečnom službeniku potrebno da bi znao sve što želi o nama, bez ikakve potrebe za popisom.
Lično, najviše me brine da ćemo na popisu imati lažnu sliku iz odgovora na 17. pitanje iz upitnika: "Da li je lice pismeno?".
Komentari 76
Ziki
piton
Kaćanka
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar