Janis Varufakis: Miloševićev fašizam i nelegalno NATO bombardovanje srpskih civila

Teško podnosim nasumično nasilje, ali ponekad mi nasumična pohvala pada još teže.
Janis Varufakis: Miloševićev fašizam i nelegalno NATO bombardovanje srpskih civila
Foto: 021.rs
Atinski taksista, simpatizer nacista, nedavno mi je rekao: "Glasam za Zlatnu zoru, ali vama se divim". Bolje bi mi bilo da me je udario u stomak. 
 
Istu mučninu sam osetio pre neki dan dok sam čitao predloge mađarskog premijera Viktora Orbána za postizanje mira u Ukrajini – slične onima koje predlažem od početka Putinove invazije. Osećao sam se bedno, kao da me je Orban lično pohvalio.

Godinama trpim veliku nelagodu kada se ljudi čije se analize delimično poklapaju sa mojima ispostave kao fašistički antisemiti, nereformisani staljinisti, maloumni libertarijanci ili Trampovi obožavaoci. Dobre analize bankarskih prevara tu prerastaju u podle napade na Jevreje, kritika zlatnog doba ranog finansijalizovanog kapitalizma u slavopojke Sjedinjenim Državama, a forenzička analiza sklonosti centralnih banaka da se kockaju s našim novcem završava se ludačkim predlozima o uvođenju neke kripto valute, u skladu sa opasnom libertarijanskom idejom o apolitičnom novcu. 

Tu se sasvim razumne kritike liberalnog imperijalizma i prezira liberalnog establišmenta prema radnicima pretvaraju u predloge o podizanju zidova na granicama, lov na obojene ljude ili upadanje u Kongres.
 
Svetu dužnost razotkrivanja prelaza humanizma u mizantropiju sjajno je ispunio Sergej Ajzenštajn u filmu "Krstarica Potemkin" iz 1925. Za vreme žestokih demonstracija protiv brutalnosti carske vojske, Ajzenštajn prikazuje agitatora koji pokušava da okrene gnev demonstranata protiv Jevreja – ali ga oni složno nadglasaju i ućutkaju. Kada bi to u životu bilo tako lako!
 
Godine 2011. uverio sam se u to. Za vreme veličanstvenih demonstracija u Atini, kada su se desetine hiljada grčkih građana okupljale na Sintagmi tokom 72 večeri da bi protestovale protiv siromašenja Grčke nametnutog od strane zloglasne Trojke (Evropska komisija, Evropska centralna banka i Međunarodni monetarni fond), među nama su se šunjali fašisti. Poput provokatora u Ajzenštajnovom filmu, oni su huškali gomilu pozivanjem na vešanje članova parlamenta i prikazivanjem Angele Merkel u nacističkoj uniformi.
 
Mada se levica distancirala od fašista okupljanjem na donjem delu Sintagme, žao mi je što se nikada nismo pozabavili fašistima odlučno, kao demonstranti u Ajzenštajnovom filmu. Još gore, uzastopni porazi koje leva internacionala trpi decenijama učinili su da mnogi levičari prigrle odvratnu logiku da je neprijatelj moga neprijatelja moj prijatelj.
 
Godine 1981. učestvovao sam na malim londonskim demonstracijama protiv Sadama Huseina, tadašnjeg miljenika zapada, čiji je režim izvršio invaziju Irana. Nakon kratkog pritvora dočekala me je kritika mojih prijatelja sa levice. Rekli su mi da sam naivan jer ne uviđam da je podrška Iraku, koji se jedini u regionu suprotstavlja Izraelu, sastavni deo naše podrške Palestincima. 
 
Dvadeset dve godine kasnije, posle protesta protiv invazije Iraka od strane Sjedinjenih Država, druga grupa levičara me je kritikovala zato što se protivim invaziji. Za njih nije bilo moguće istovremeno osuditi i krvoločnog Sadama i katastrofalnu invaziju.
Raspad Jugoslavije doveo me je u sličan procep. Godine 1999. tokom rata na Kosovu levica se podelila na dva tabora, meni podjednako odbojna. Neki su upali u zamku podrške režimu Slobodana Miloševića kao poslednjoj brani pred američkim imperijalizmom i nemačkim ekonomskim ekspanzionizmom na Balkanu. Drugi su NATO bombardovanje SRJ shvatali kao liberalnu intervenciju, neophodnu za uvođenje demokratije na Balkan. Bili su to usamljenički dani za one koji su se sa istim žarom suprotstavljali Miloševićevom fašizmu i nelegalnom NATO bombardovanju srpskih civila.
 
Meni najteži takav trenutak nastupio je 2001, za vreme sastanka fakultetskog odbora na Atinskom univerzitetu, kada se na dnevnom redu našao predlog da se Vladimiru Putinu dodeli počasni doktorat, u zamenu za sličnu čast koju bi Moskovski državni univerzitet dodelio našem predsedniku. 
 
Jedini sam glasao protiv, uz argument da Putin na svojim rukama ima krv 200.000 Čečena. Učene kolege sa levice kasnije su me prekorevale zbog toga što ne shvatam da je podrška autokratskom pseudo-caru u Rusiji mala cena za zaustavljanje širenja američke moći u istočnoj Evropi. Danas me moji istočnoevropski drugovi nazivaju Putinovim korisnim idiotom zato što ne verujem da će beskrajni rat dovesti do demokratizacije Rusije.
 
Godinama očajavam zbog ovih slepih mrlja međunarodne levice koja zbog toga gubi dragoceno vreme. Tako je bilo dosad. Ali nova iranska revolucija pruža nam novu šansu. Žene, studenti i radnici koji se bune širom Irana su nesalomivi: ne nasedaju na fašizam koji stoji iza pokušaja režima da se predstavi kao antiimperijalistički, ne izručuju svoju zemlju hegemoniji Sjedinjenih Država, ni svoju ekonomiju finansijalizovanom kapitalu. 
 
Oni na težak način uče kako da odbiju pogrešne binarne suprotnosti (neoliberalizam-etatizam, imperijalizam-autokratija, patrijarhat-konzumerizam). Nadam se i verujem da će tome naučiti i nas. Još jedan razlog da podržimo njihovu borbu.
 
Tekst Janisa Varufakisa "Kako levica gubi vreme" prvobitne je objavljen na sajtu Project Syndicate, a u prevodu na srpski objavio ga je Peščanik.
OBRATI PAŽNJU! Osvežili smo platformu sa muzičkim kanalima, a preko koje možete slušati i Radio 021. Preporučujemo vam novu kategoriju - LOUNGE, za baš dobar užitak i relax tokom dana. Vaš 021!
  • V

    08.12.2022 12:47
    Ceo zivot setas izgubljen nisi nista naucio.
  • Pepa The Pig

    16.11.2022 07:34
    Ovo je negde klasican put proroka i pravednika koji se bori za zdrav razum. Uvek si na meti polu-pismenih, agresivnih i onih koji huskaju na spaljivanje vestica. Varufakis je jedan od onih koji inspirisu na preispitivanje, razgovor sa samim sobom. Mlade generacije nemaju neposredno iskustvo kao mi sa figurama iz proslosti pa su lake mete destruktivnih pojedinaca koji promovisu veoma opasne ideje. A te destruktivne ideje pre ili kasnije, uvek dozive tezak poraz. Dijalog, pristojnost, solidarnost = prosperitetno drustvo.
  • jovica s brcima

    16.11.2022 06:51
    biraz nisi sam, ima nas jos koji se osecamo bedno i ponizeno i porazeno i .... dok citamo tekstove koje pisu ovakvi kao sto si ti.....

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Info - Mišljenja i intervjui

Pa, ne mogu da ih kupe

Javnost je preplavljena vestima, blokadama, sjajnim dosetkama i još boljim transparentima studenata.

Hladni plamen koji je nadmudrio sistem

Dok razni eksperti i samoprozvani tumači stvarnosti pokušavaju da uhvate suštinu trenutnih protesta kroz prizmu starih interpretativnih modela, stvarnost im izmiče kroz prste.

Mladi su najgori

Ta neka simpatična mržnjica prema mladima dolazi, čuda li, s godinama.

Kakva je "Sloboda" Angele Merkel

Pre nekoliko dana pod naslovom "Sloboda" širom sveta pojavili su se memoari Angele Merkel, do pre tri godine kancelarke Nemačke u rekordna četiri uzastopna mandata.

Dan koji još uvek traje

"Nismo dobro", rekla je Jelena Stupljanin na protestu ispred novosadske Železničke stanice u nedelju, 17. novembra.

Bolji život - da ga zgrabim

Poslanici i odbornici prethodnih dana blokirali su ulaz u sud u Novom Sadu u nameri da ukaže na rad istražnih, kako se to kaže, organa.

Da li je Tramp zaista pobedio?

Nekoliko dana nakon predsedničkih izbora u SAD, sa druge strane Atlantika stižu neočekivani glasovi da kandidat Republikanske stranke Donald Tramp - nije pobednik.

Tuga i bes

Neko je pametno napisao "Kad mnogo boli, ćutim". Nemanje reči, ostanak bez teksta, muk i tišina najčešće su tu kao deo one strašne ponavljajuće noćne more.

Terorizam optimizmom

Tokom prošle nedelje smejali smo se na internetu jednom videu: žena je na pijaci u zanosu neke sreće rekla kako voli da dođe tu i priča, kako kaže, o tako običnim i jednostavnim stvarima.

Vek Čkalje: Ne postoji lek za smeh

"Poseban aspekt Čkaljine komedije bio je njena asocijativnost: svaki put kada bi se njegovo lice pojavilo, pokrenulo bi se sećanje na sve njegove likove..."

Stotka

Konzolom u našim glavama u detinjstvu upravlja radost. To znamo i sami, a i videli smo u čuvenom Diznijevom crtaću.