Nova postljudska normalnost: Homo digitalis

Autor: Dijego Fuzaro

Info

26.11.2022.

09:00 > 09:06

Nova knjiga Dijega Fuzara "Globalni udar", u prevodu na srpski jezik, upravo je objavljena u izdanju Akademske knjige.

Uz dozvolu izdavača, donosimo vam jedno poglavlje iz knjige o "terapeutskom kapitalizmu i Velikom resetu".

Homo digitalis

Ono što je virtuelno, stvarno je, ono što je stvarno, virtuelno je. Tako bismo ponovo mogli da ispišemo jednačinu identiteta racionalnosti i realnosti, koju je formulisao Hegel u predgovoru Odlika filozofije prava iz 1821. godine. Prisustvujemo rapidnom pomračenju principa realnosti, zamenjene virtuelnošću onlajn kraljevstva.

I u ovom slučaju, SARS-CoV-2 ubrzao je i osnažio tendencije uveliko prisutne u fazi progresivnog razvoja turbokapitalističkog načina proizvodnje. U vreme lokdauna i socijalnog distanciranja, svako је zatvoren u svom domu, telematski izolovan u svom digitalnom mehuru, koji – od pametnih telefona do kompjutera – liči na brodski prozor za jednu realnost, koja je i sama virtuelizovana: slike, ikonice i video-snimci zauzeli su mesto stvarne realnosti, one koja je, negde u vreme zatvaranja, označena kao nezakonita, nepristupačna, suštinski opasna, zato što je potencijalno zarazna. Virus realnost čini "nedodirljivom".

Ono što je virtuelno samo je i sasvim sigurno virtuelno, tamo je gde treba izmestiti život. Beskontaktno društvo tehno-sanitarnog Levijatana zabranilo je čulo dodira, koje se – poučava Aristotel – razlikuje od drugih čula po tome što prsti nisu van nas (kao što je svetlo za čulo vida ili zvuk za čulo sluha), već je u nama samima, to je deo našeg tela. Iz tog razloga, putem dodira upoznajemo stvarnost, drugog i same sebe više nego putem bilo kog čula: na neki način i više od čula vida, kojem Zapad oduvek daje primat.

Agamben kaže, "kad bi se, kako se danas izopačeno traži, ukinuo svaki kontakt, kada bi se svi držali na distanci, izgubili bismo ne samo iskustvo drugih tela, već prvenstveno svako neposredno iskustvo o nama samima, izgubili bismo čisto i jednostavno svoju telesnost“ (blog Quodlibet, 5. 1. 2021). Našli bismo se u depersonalizovanoj i otuđenoj dimenziji virtuelnog, u suštinski nehumanoj sferi contactless-a.

Novi poredak beskontaktnog društva nameće nam kao jedinu praktičnu stvarnost onu virtuelnu, dostupnu svima. Svako može da pristupi slikama i video-sadržajima kojima i svi drugi pristupaju, ali to može da uradi ostajući upravo izolovan od drugih, bez fizičkog kontakta, ukopan u oklopljen prostor sopstvenog boravišta i sopstvene digitalne ćelije.

Koristeći kategorije "suštinske analitike" iz Bića i ništavila (1927), zalažem se i potvrđujem da ne može postojati suština u pravom smislu (u "autentičnom" smislu, eigentlich, rekao bi Hegel), u sferi telematskog, oslobođenog realnosti.

Hajdegerovim stopama, Dasein, bivstvo egzistencije, označava zapravo "biti-u-svetu" (in-der-Welt-sein), "biti-sa" (mit-sein) drugima, "razumeti" (verstehen) stvarnost koja nas okružuje, "pobrinuti se" (Besorgen) za drugog i biti u odnosu sa stvarima spremnim za upotrebu "pri ruci", spremnim za upotrebu (Zuhandenheit), i samim tim za praktičnu upotrebljivost. "Bivstvo“ je pre svega prisustvo u realnom svetu, između ljudi i stvari.

Jedina smislena perspektiva danas povezana sa postljudskim homo tecnicus-om, izolovanim u njegovoj digitalnoj ćeliji, jeste perspektiva tehnološke "čaure", koju proizvodi i kontroliše sanitarni sistem. Vanredna epidemijska situacija tako, u ime zahteva za imunizacijom, dovodi do ostvarenja procesa koji poništavaju vezu kako sa onim drugim (homo homini virus), tako i sa spoljašnjom materijalnom stvarnošću, progresivno zamenjenom telematskom dimenzijom contactless.

Ostvaruje se tako prelaz čoveka, aristotelovski shvaćenog kao društvene, političke životinje i životinje u zajednici (zoon politikon) ka čoveku beskontaktnog društva, novom homo digitalisu koji nema kontakte sa Drugim i spoljašnjim svetom. Neprestano je povezan na internet, nepovezan sa realnošću i svojom vrstom. Desocijalizacija i derealizacija prepliću se bez potrebe za kontinuitetom sa prethodnim ka novom digitalnom prostoru beskontaktnog društva stvorenog za telematske usamljenosti: u tim prostorima, ono što je oflajn ne postoji, to je čist ens imagionationis.

Pažljivim uvidom, novi obrazac nedruštvene društvenosti, koji dovodi do povezivanja individua u samom činu kojim su prethodno izolovani, oblik je digitalnog monaštva: svako je asketski zatvoren u vlastitu elektronsku ćeliju, distanciran od drugog, ali i od realnosti. Takođe, to je nepoznat elektronski oblik bentamovskog panoptikona, u kome čovek, pošto je zaronio u vlastiti digitalni mehur, ne poseduje stvarne odnose sa drugima, svakoga neprestano potencijalno nadgledaju centri moći, upravo zahvaljujući onoj praksi digitalnog praćenja, opravdanom u ime securitas, čije bi osporavanje, onoga ko bi se usudio da je ne prihvati pokorno, koštalo klevetničke optužbe da je potencijalni javni neprijatelj.

"Možda nešto kriješ?" – pitanje je koje se obično postavlja onima koji prave bilo kakаv otklon u odnosu na savremeni raspad privatnosti i brisanje linije između javnog i privatnog. Kako svedoči Inočenco Čipoleta u svojoj studiji Nova normalnost.

Pouke za bolju budućnost (Laterza, Roma-Bari 2021, str. 143), nastaje nepoznat oblik "života na daljinu", ili, bolje rečeno, digitalizacija celokupnog sveta života. Parafrazirajući Dekarta, animal virtuale što dakle jesmo uvek je onlajn: neprestano prima nove informacije iz jedne realnosti od koje je izolovan (i koji bi paradoksalno, priznajući intervenciju Dekartovog genius malignus-a, mogao da doslovno više ne postoji) i koji je, strogo govoreći, potpuno zamenjen sopstvenim narativom i virtuelnim slikama. Izolovan u svojoj digitalnoj ćeliji, homo digitalis nema odnose niti kontakt sa stvarnim, već isključivo sa slikama te stvarnosti koje prima putem tehničkih aparata.

Na taj način iščezava sama mogućnost iskustva kao experiri, kao "ispitivanje" onoga čime smo okruženi: princip iskustva, od Erfrhrung-а kao eksperimentalnog "putovanja" kroz stvarnost, zamenjeno je verom u slike koje opažamo dok se pojavljuju na tabletima i pametnim telefonima, na televizorima i mnoštvu drugih uređaja za širenje virtuelnog. Predviđajući novo doba pandemije, u knjizi naslovljenoj kao Stvarno i virtuelno (1994), Tomas Maldonado evocira "razređen svet nestvari" kao novi vidokrug života stanovnika virtuelnog i korisnika e-stvari.

On podvlači kako "dematerijalizacija" i "fantazmagorizacija" prikazuju suštinu tog sveta. Produbljujući Maldonadove uvide, možemo s pravom da tvrdimo kako prisustvujemo prelasku od zoon politikon ka novom animal virtuale, ujedno i premeštanju stvarnog društva u prostor elektronskog i digitalnog: iz deljive stvarnosti – kako je Heraklit znao – koja je jedna i zajednička svima, do virtuelne stvarnosti, reprodukovane u samostalan oblik tehničkog dispozitiva svakog doživotnog osuđenika u elektronskom mehuru.

Sama ideja "stvarnosti koja se deli" redefiniše se u individualističkoj formi. "Deljenje", jedna od funkcija digitalnih platformi poput "Fejsbuka", ne stvara više zajedničko iskustvo, u istom vremenu i prostoru: upravo suprotno, svako pravi svoje iskustvo, izolovan u odnosu na drugog, iskustvo koje se može pretpostaviti kao najkarakterističnija slika novog beskontaktnog društva pustinjaka mase. Društvo se dekomponuje u nepovezano mnoštvo telematskih usamljenosti i "društvenih mehura" (social bubbles), atoma uvezanih na internet i razvezanih od bilo kakve zajedničke stvarnosti.

U toj novoj monadologiji virtuelnog, zasnovanoj na principu socijalnog distanciranja i nestajanju iskustva dodira, otkrivamo posao koji nosi naziv smart working. Pronalazimo, potom, školu i univerzitet, koji se premeštaju u e-učenje od kuće. Dolazimo do sfere prava, sa pretresnim saslušanjima koja se odvijaju od kuće smart verzijama pred advokatima obučenim u toge, umreženim preko veba od kuće. Najzad, i u sferi religioznog, od svih sfera onoj koja je najmanje pokorna prilagođavanju svetovnosti, došlo je do primene delatnih oblika virtuelnog, uz razvijanje nepoznatih formi misa u strimingu.

Ukoliko je, prateći Aristotela, čovek po svojoj prirodi jedan ζῷον πoλιτικόν, stvoren za zajednički život, ali isto tako i ζῷον λόγον ἔχον, nosilac razuma i dijaloga, novo društvo koje su uobličile libertističke elite terapeutskog kapitalizma postavlja se, eo ipso, kao rat protiv ljudske prirode u ime novog biopolitičkog i posthumanog poretka; poredak koji usitnjava čovekovu suštinu, zaglupljuje ga i regresira na telematski atom bez društvenih veza, atom u kojem je refleksivna racionalnost anulirana pod udarom emocionalnosti i terora uvedenih od strane same moći, budući da se sama klasna borba između Sluge i Gospodara, u vreme tehno-sanitarnog Levijatana, rekonfiguriše kao borba "humanizma" potlačenog sloja i posthumanizma vladajućeg bloka.

Otpor ugnjetenih protiv ugnjetavača neizbežno postaje borba namenjena odbrani ljudske prirode, odbrani njenog dostojanstva i sjaja, naspram njenog ukidanja, koje teorijski predlaže i konkretno sprovodi hegemonijski i njegov nadopunjujući intelektualni sloj. Posthumanizam je, rekli bismo à la Lenjin, "najviši stepen kapitalizma", prirodni biopolitički cilj open society tržišnog globalizma.

***

Dijego Fuzaro (Diego Fusaro) predaje filozofiju na Institutu za visoke strateške studije i politiku u Milanu i jedan je od članova projekta "Eticonomia". Sebe smatra nezavisnim Hegelovim i Marksovim učenikom. Među njegovim knjigama su i: "Minima mercatalia. Filozofija i kapitalizam" (2012), "Budućnost je naša" (2014), "Misliti drugačije" (2017), "Istorija i svest prekarijata" (2018), "Glebalizacija" (2019) i "Gramši, dobro došao nazad" (2021). Osnivač je projekta "Filozofija i njeni heroji".

Knjigu možete da naručite na sajtu Akademske knjige.

Teme

Komentari 0

Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.