Uz bivšeg pokrajinskog premijera i predsednika Demokratske stranke već pet godina ne vezuje se neka politička funkcija. Do 2017. godine bio je narodni poslanik, ali je ostavku podneo u znak podrške tadašnjim studentskim protestima.
Iako ne istupa u ime neke od opozicionih partija, ovaj profesor na Pravnom fakultetu u Novom Sadu ipak je prisutan u političkom životu Srbije. U razgovoru za 021.rs Pajtić govori o tome zašto mladi odlaze iz Srbije, situaciji na Kosovu i zbog čega režim nema nameru da započne novi sukob, o deceniji vlasti Srpske napredne stranke, poređenju Vučića sa Nikolom Pašićem, opoziciji, krivici Demokratske stranke, Novom Sadu, uz poruku da "tiranin je tiranin, makar bio i domaći".
021: Godina 2022. bila je puna događaja i utisaka, a uz to se čini da je i sve manje vremena da se stvari sumiraju, sagledaju i razumeju. Kako vi doživljavate godinu za nama, jesu li svet i Srbija na boljem mestu odnosu na 2021. ili se jača ono da je "strepnja dublja od nade"?
Pajtić: Srbija je zemlja iz koje, prema podacima Krovne organizacije mladih Srbije, 88 odsto mladih od 15 do 30 godina želi da ode. Država u kojoj, sem onih koji nemaju gde ili iz nekog razloga ne mogu da odu, niko ne želi da ostane – nema budućnost.
Zašto mladi beže glavom bez obzira? Nemaju nameru da celog života vraćaju javni dug režima koji je podigao više kredita nego Titova, Miloševićeva i DOS-ovska izvršna vlasti u zbiru. Sam ministar finansija Mali priznao je da je u septembru ove godine dug iznosio potpuno neverovatnih 31,5 milijardi evra. Ne žele da pristanu da robuju ljudima bez ikakvih kvalifikacija, a takvi su, gotovo bez izuzetka, svi kadrovi SNS.
Neće da čekaju da ih režim, kao što je to ova ista ekipa koja je na vlasti činila devedesetih – otera u neki rat i da im, da parafraziram Đoleta, mladost kao sitan kusur odbroji. A ponovo zveckaju oružjem svaki čas. Nikada zaduženija, nikada poniženija, vrednosno potpuno izgubljena država koja niti je na Zapadu, niti je na Istoku – to je Srbija danas. Zemlja u kojoj se ratovi nikada ne završavaju.
021: Godinu ispraćamo uz zveckanje oružjem, konstantnu priču o jačanju vojske, o borbenoj gotovosti, o tome da neko želi ubijanje Srba, a da vlast to neće dozvoliti. Plaši li vas takav narativ ili na to gledate kao na neku vrstu igrokaza?
Pajtić: Režim nema nameru da prouzrokuje oružane sukobe u regionu. Ne zato što ga čine miroljubivi internacionalisti, već zato što se Vučić plaši da bi mogao doživeti sudbinu Miloševića. Okruženi smo NATO državama i svaka upotreba oružja, usmerena u bilo kom pravcu, za nas bi značila sukob sa tom alijansom i potpunu kataklizmu. Prema tome, te lovačko-vojničke priče služe za prikupljanje poena u političkoj areni.
Međutim, stalne, što implicitne, što eksplicitne pretnje vodećih političara SNS-a da bi Srbija mogla posegnuti za oružjem kao načinom rešavanja političkih problema, izazivaju paniku i nemir kod svakog iole prisebnog čoveka u ovoj zemlji. Pre korone su ispitivanja pokazala da je preko 50 odsto građana Srbije patilo od neke vrste psihoze. Mogu da zamislim kakvo je stanje danas. Dovoljno je da se osvrnemo oko sebe i vidimo strah na licima svojih sugrađana ovih dana. Ovde se bromazepami gutaju više nego bombone, a depresija je potpuno uobičajena i masovna pojava.
Sumnjam da će ovde ljudi u narednom periodu ginuti od bombi i metaka, ali će zato umirati od bolesti prouzrokovanih neprestanom tenzijom i širenjem straha koje tako voli, kao politička oruđa, da koristi predsednik ove nesrećne države. Međutim, postoji u takvoj atmosferi i realna opasnost da usled histerije koja se širi iz režimskih medija, neko na Kosovu, ko izgubi živce – zapuca. Onda neka nam je Bog u pomoći.
021: Jedna od stvari koje smo imali u 2022. jesu i izbori, a pre toga referendum. Sa izborima se opozicija vratila u skupštinske klupe. Nije bilo potrebno mnogo vremena da stvari krenu putem cirkusa. Idemo li ponovo ka nekom novom bojkotu, ka napuštanju Skupštine jer je "sve obesmišljeno" i kako uopšte da se opozicija tu postavi?
Pajtić: Na repertoaru SNP-a je sjajna predstava "Mefisto" Klausa Mana. Podiđe vas jeza kada vidite koliko se paralela može povući između onoga što vidite na pozornici i onoga što se danas dešava u Srbiji. "Must see" predstava. Ukoliko ste malo čitali Cvajga, Hajnriha Mana ili Eka, vidite koliko sličnosti ima između naše države danas i pojedinih totalitarnih sistema iz prve polovine prošlog veka. Da parafraziram Eka – svako drugačije mišljenje se naziva izdajom, intelektualci i obrazovanje su prezreni, neguje se kult Vođe, sledbenici se ponižavaju, a parlament obesmišljava.
Sem što su za nijansu manje brutalni u fizičkom smislu te reči, metodološki se naprednjaci ponašaju gotovo identično kao njihovi prethodnici u Nemačkoj tridesetih godina prošlog veka. Izgleda da sve totalitarne države liče jedna na drugu. Oni od Skupštine namerno prave, kako vi kažete, cirkus, da bi, o paradoksa, Vučić delovao kao jedini normalan i psihički stabilan političar u zemlji.
Režim će donositi sve represivnije zakone, nalik iz procedure povučenom Zakonu o policiji i parlamentarna opozicija će biti prinuđena da pribegne radikalnijim oblicima otpora, jer će bavljenje opozicionom politikom sve više imati odlike borbe za slobodu, a ne trke za političkim rejtingom.
021: Osim toga, predsednik parlamenta Vladimir Orlić je rekao da će "srcem i dušom" voditi politiku koju zastupa Aleksandar Vučić i to je stvar koju sve češće čujemo od naprednjaka, bez obzira na to na kojoj se poziciji nalaze. Čemu onda institucije ili bilo kakva podela vlasti?
Pajtić: Sve institucije su razvlašćene. Podela vlasti ne postoji, kao što ni pravna država ne postoji. Vladajuća stranka pribavlja glasove medijskim monopolom, zahvaljujući kom u startu zatiru svaku političku alternativu, kupovinom glasova i pretnjama ljudima. Njihova startna prednost je tolika da je politička utakmica obesmišljena.
Nesmenjivi režimi su najopasniji, jer vremenom njihovi pripadnici postaju sve bahatiji, pohlepniji i nasilniji i gube osećaj da bi ikada mogli pasti sa vlasti ili za nešto odgovarati. Praktično živimo neku vrstu unutrašnje okupacije, što mnogi među nama ne razumeju. To što naše društvo jaše neko ko se zove Aleksandar, a ne Sulejman ili Adolf, ne znači da smo slobodni. Tiranin je tiranin, makar bio i domaći.
021: Može li takvo stanje svesti u kojoj se unisono sprovodi politika jednog čoveka da, prilikom promene vlasti, dovede do situacije kao u onoj pesmi kada zapovednik predaje dužnost nasledniku, a ovaj se pita nad čime mu daje komandu kad su samo njih dvojica tu, svi ostali su mrtvi, u povlačenju ili sa neprijateljem?
Pajtić: Plašim se da će se upravo to i dogoditi. Ne samo zbog toga što će iz zemlje otići ogroman broj mladih ljudi koji ne pristaju da žive poniženi, nego i zato što oni koji vladaju Srbijom, zajedno sa svojim mafijašima, otetim novcem kupuju, a često i otimaju sve što ima vrednost ili potencijal – od poljoprivrednog zemljišta, građevinskih firmi, restorana do – medija.
Ako uspeju, kao što najavljuju, da "privatizuju" EPS preko sumnjive firme u njihovom vlasništvu, ovog puta ne kvazi arapske, nego kvazi zapadne, biće svejedno i da li će vlast biti smenjena. Pri takvom scenariju, čak i posle izbora koje bi SNS izgubio, većina ljudi će, na ovaj ili onaj način, raditi za Vučića, njegovu familiju i kumove.
021: Tokom prethodnih godina mogli smo da čujemo razna poređenja Vučića sa, na primer, Đinđićem, ali i sa Nikolom Pašićem, čime mu se davalo "na veličini". Međutim, ako pogledamo šta je Arčibald Rajs pisao, videćemo da on Pašića opisuje kao nekoga ko je "tokom celog života bio samo političar", da su njegovo okruženje činili "ljudi siromašnog duha, ali korumpirani, profiteri i mutivode kojima je dozvoljavao da se bogate pod uslovom da služe njegovim interesima". Dakle, hvalimo se nečim čime možda ne bi ni trebalo. Je li to još jedan prilog onome da smo previše dugo robovi neznanja kog smo nesvesni i zabluda koje ni ne želimo da razbijemo?
Pajtić: Postoje sličnosti između Pašića i Vučića. Ovom prvom je familija profitirala od rata i patnje naroda, a bogami i ovaj drugi je od države dobio basnoslovno skup stan usred bombardovanja Srbije. Ni jedan ni drugi nisu nikada ništa radili, sem što su se bavili politikom. Takvi ljudi su najopasniji i spremni na sve, jer ostaju u politici po svaku cenu. Njima je opstanak u politici pitanje života i smrti.
Pašić se, kao i Vučić, okruživao polupismenim mediokritetima, da njegova pozicija ne bi bila ugrožena. Obojica su podržavali kriminalne radnje članova svojih porodica, štiteći ih svojim političkim uticajem. Jedan sina, drugi brata. Oba spomenuta političara koristili su kriminalce da bi, uterivanjem straha, pribavljali glasove. Konačno, Vučić se u svojoj političkoj praksi slepo drži Pašićeve krilatice da su "zakoni za protivnici". Naprednjaci nisu ni svesni koliko su u pravu kada porede Vučića sa Pašićem. Međutim, budući da među njima niko ništa niti čita, niti je čitao, plašim se da će ponosno nastaviti sa ovom praksom.
021: Možemo da očekujemo komentare na račun toga da kritikujete Aleksandra Vučića i SNS, a da ste bili u Demokratskoj stranci, uz optužbu da upravo ona snosi deo odgovornosti za dolazak naprednjaka na vlast. Osećate li, kao nekadašnji član Demokratske stranke i deo vlasti, neku vrstu krivice, makar i kroz propuštene šanse, zbog dolaska naprednjaka na vlast?
Pajtić: Demokratska stranka je pravila greške i sa pravom gubila poverenje dela građana. Međutim, ne smemo zaboraviti ni to da je rejting Zorana Đinđića pred atentat bio jednocifren, a radikali bili ubedljivo najjača stranka. U državi u kojoj 67 odsto građana smatra demokratiju suvišnom, boravak Demokratske stranke na vlasti je svojevrsni istorijski incident. Možda za nekoliko decenija, ako se nešto u ovoj zemlji drastično promeni, dostignemo nivo obrazovanja i političke kulture skandinavskih zemalja, pa i ovde autoritarni političari postanu marginalni.
U ovako siromašnoj zemlji, svaka stranka koja ima izvršnu vlast u svojim rukama može uzurpirati medije, napraviti pakt sa kriminalcima i kupovati glasove, kao i zastrašivati ljude da glasaju za nju. Da smo to činili, DS bi i dalje bila na vlasti. Mi to nismo želeli da radimo, jer su sloboda izbora i smenjivost vlasti ideje za koje smo se borili, zbog kojih su nas devedesetih hapsili i prebijali.
Uzgred, čak i te nesrećne 2012. godine je lista čiji sam bio nosilac u Vojvodini osvojila gotovo apsolutnu većinu u pokrajinskoj Skupštini – 58 od 120 poslanika. No, da ponovim, pravili smo greške i zasluženo platili političku cenu. Međutim, bilo je mnogo lista i kandidata na izborima te 2012. godine. Mogao je da se kazni DS, a da se glasa za neku drugu opciju, a ne za SNS, kao skupinu očigledno najgorih ljudi na političkoj sceni Srbije.
021: Tokom ove godine vrh gradske vlasti u Novom Sadu je uz tortu obeležio deceniju vladanja. Kako vam Novi Sad deluje posle desetogodišnje vlasti Srpske napredne stranke?
Pajtić: Vrh gradske vlasti je pogrešno shvatio Mariju Antoanetu, pa su, umesto da daju kolače građanima koji nemaju hleba – tortu pojeli sami. Proždrljivost i pohlepa i jesu dve osobine koje su, uz bahatost, obeležile "carevanje" SNS u Novom Sadu. Urbicid, zloupotrebe, ubijanje Šodroša, gaženje Fruške gore, banalizacija i primitivizacija, obračunavanje sa neistomišljenicima, prebijanja i hapšenja aktivista, davanje najunosnijih poslova u gradu kriminalcima sa međunarodnih poternica, proždiranje centra grada od strane "Galensa" – to su asocijacije na deceniju naprednjačke vlasti u glavnom gradu Vojvodine, ako se iko seća šta je to.
021: Postoje li neke dobre stvari u desetogodišnjoj vladavini koje bi mogli da im priznate?
Pajtić: Lepa mi je nova zgrada baletske škole. Istini za volju, teško da ju je neki naprednjak projektovao, a i sagrađena je od novca građana, ali lepa je. Mogli su sagraditi i nešto odvratno, mahom sve čega se dohvate ne zadovoljava ni elementarne estetske kriterijume.
021: Imate li ikakva očekivanja od novog gradonačelnika Milana Đurića?
Pajtić: Svaki gradonačelnik iz SNS će morati da dozvoli da gradom upravljaju Andrej Vučić, Zvonko Veselinović i slične bocare. Ne može tu biti mnogo odstupanja. Istini za volju, s obzirom da je bio u DS-u, možda će bar biti pristojniji od svog prethodnika, što nimalo nije težak zadatak.
021: U godini pred nama možemo da očekujemo "zakuvavanje" atmosfere na lokalu, kao neku vrstu pripreme za izbornu 2024. godinu. Kako gledate na političku situaciju u gradu u kom imate vanparlamentarnu opoziciju glasniju od one u parlamentu, u kom stranka koja učestvuje u vlasti želi da se prikaže opozicionom, dok se vladajuća stranka pravi da ne mari za to i u kom imate aktiviste koji se ponekad ponašaju kao da žele da kažu da su, manje-više, "svi isti"?
Pajtić: Novosađani su toliko nezadovoljni gradskom vlašću da SNS-u ni medijski monopol, ni kupovina glasova, ni pretnje nisu pomogli da na parlamentarnim izborima ove godine u Novom Sadu dobiju više od 36 odsto glasova. Oni, naravno, imaju svoje satelite u opoziciji, ali ovakav rezultat govori da nije potpuno nemoguće da izgube vlast u gradu za godinu i po dana.
Što se tiče aktivista koji drže distancu u odnosu na sve stranke, verujem da će se i oni na neki način grupisati, nastupiti na izborima i biti na istoj strani kao opozicija. Na stranku koju ste pomenuli, koja je dugi niz godina u "komunalnoj koaliciji" sa SNS-om ne bih trošio reči. Zaista potcenjuju svoje bivše birače ako misle da će ih iko doživeti kao opoziciju.
021: Kako vam izgleda trenutna situacija na opozicionom polju na nivou Srbije? Krenulo se od onog Ujedinjeni za pobedu Srbije, a sad vidimo da to jedinstvo možda mora da sačeka neke druge ljude.
Pajtić: Opozicioni političari moraju da zaborave animozitete iz prošlosti, jer svaki sukob unutar opozicije vodi deo birača u apstinenciju i produžava vek naprednjačkom režimu. Ukoliko to ne budu razumeli, promene u Srbiji, koje će se, uprkos svemu, po prirodi stvari morati desiti, doneće neka nova generacija političara.
.jpg "Poslednja dva ministra građevinarstva - Vesić i Toma Mona. To je sve što treba da znate")
Komentari 42
Pajtoni je bezvezni
Jovan
Sanja
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar