Narodna vladavina - iz jedan odsto naroda za jedan odsto naroda

Autor: Džozef E. Stiglic

Info

14.01.2023.

11:02 > 11:04

"Jedan odsto najbogatijih Amerikanaca sada svake godine zarađuje skoro četvrtinu nacionalnog dohotka", piše Nobelovac Džozef E. Stiglic u knjizi "Velika podela".

Narodna vladavina - iz jedan odsto naroda za jedan odsto naroda

Foto: Pexels (Cottonbro studio)

Ovo delo bivšeg predsednika Svetske banke pre gotovo osam godina objavila je "Akademska knjiga", uz čiju dozvolu vam donosimo i danas veoma aktuelni odlomak.

Narodna vladavina - iz jedan odsto naroda za jedan odsto naroda

Bilo bi besmisleno pretvarati se da se ono što se dogodilo nije dogodilo. Jedan odsto najbogatijih Amerikanaca sada svake godine zarađuje skoro četvrtinu nacionalnog dohotka. Ako umesto dohotka posmatramo bogatstvo, jedan odsto najbogatijih kontroliše 40 odsto ukupnog bogatstva. Njihov se položaj znatno popravio. Pre dvadeset pet godina, 12 odsto najbogatijih ljudi kontrolisalo je 33 odsto ukupnog bogatstva. Mogli bismo da im čestitamo na genijalnosti i energičnosti, te da zaključimo kako velika plima podiže sve čamce. Ali takav zaključak bio bi pogrešan.

Dok su najbogatijem postotku Amerikanaca u proteklih deset godina primanja skočila za 18 procenata, onima u sredini zarade su pale. Za muškarce sa srednjom stručnom spremom taj pad je bio vrlo oštar – 12 odsto za samo 25 godina. Sav rast poslednjih decenija – i duže – odlazio je najbogatijima. Što se tiče jednakosti distribucije dohotka, Amerika zaostaje za svim državama stare, okoštale Evrope, koju je predsednik Džordž Buš ismevao. Najbliže zemlje su nam Rusija, sa svojim oligarsima, i Iran. I dok se mnoge tradicionalno nejednake države u Latinskoj Americi, poput Brazila, poslednjih godina uspešno bore da poprave položaj siromašnih i smanje razliku u zaradama, Amerika je dopustila da u njoj nejednakost poraste.

Ekonomisti su, nekada davno, pokušavali da opravdaju ogromnu nejednakost koja je delovala zabrinjavajuće sredinom 18. veka – a koja je tek bleda senka ovoga što danas imamo u Americi. Pronašli su opravdanje i nazvali ga "teorijom granične produktivnosti". Ukratko, ta teorija vezuje veći dohodak za veću produktivnost i veći društveni doprinos. Bogati su oduvek voleli tu teoriju. Međutim, dokaza za njenu valjanost još je malo.

Direktori korporacija koje su delimično odgovorne za trogodišnju recesiju – čiji je doprinos našem društvu, kao i njihovim kompanijama, bio strahovito negativan – dobili su ogromne naknade. U pojedinim slučajevima, kompanije nisu imale obraza da te nagrade nazovu "bonusima za dobro poslovanje", pa su ih prekrstile u "bonuse za zadržavanje" (iako je jedino što se zadržava – loše poslovanje). Ljudi koji su zaista doprineli razvoju našeg društva, od vrhunskih genetičara do utemeljivača informatičkog doba, dobili su siću u odnosu na one odgovorne za finansijske inovacije koje su našu privredu dovele do ruba propasti.

Neki na nejednakost distribucije dohotka samo sležu ramenima. Pa šta ako jedan dobije a drugi izgubi? Nije bitno, kažu oni, kako se deli kolač, bitno je koliki je kolač. Takvo rezonovanje je suštinski pogrešno. Privreda u kojoj je većini stanovnika iz godine u godinu sve gore – privreda poput američke – ne može da bude dugoročno zdrava. Za to ima nekoliko razloga.

Prvo, porast nejednakosti je samo naličje druge pojave: smanjenja mogućnosti. Kada zatiremo jednake šanse, to znači da ne koristimo neke od najvažnijih resursa – naše ljude – na najproduktivniji način. Drugo, mnoge deformacije koje dovode do nejednakosti – poput onih u vezi s monopolskim položajem i povlašćenim oporezivanjem određenih interesnih grupa – podrivaju efikasnost privrede. Ta nova nejednakost stvara nove deformacije, koje dalje podrivaju efikasnost. Navešću samo jedan primer: ogroman broj naših najtalentovanijih mladih ljudi, kad vide astronomske nagrade, odlaze u finansijski sektor, umesto u oblasti koje bi dovele do produktivnije i zdravije ekonomije.

Treće, i možda najvažnije, savremena privreda zahteva "kolektivno delovanje" – država joj je potrebna za investicije u infrastrukturu, obrazovanje i tehnologiju. SAD i čitav svet imali su mnogo koristi od državno sponzorisanih istraživanja, koja su omogućila da se pojavi internet, da se poboljša zdravlje građana itd. Ali Amerika dugi niz godina trpi zbog nedovoljnih investicija u infrastrukturu (pogledajte u kakvom su nam stanju autoputevi i mostovi, železnice i aerodromi), u osnovna istraživanja i u obrazovanje na svim nivoima. Čeka nas dodatno smanjenje ulaganja u te oblasti.

Ništa od toga ne bi trebalo da nas iznenadi – jednostavno, to se dešava kada se u jednom društvu distribucija bogatstva izvitoperi. Što je jedno društvo oštrije podeljeno, utoliko se bogati teže odlučuju na ulaganje u zajedničke potrebe. Bogati ne moraju da se oslanjaju na državu da im obezbedi parkove, ili obrazovanje, ili zdravstvenu negu, ili ličnu bezbednost – sve to mogu i sami da kupe. U tom procesu, oni se sve više udaljavaju od običnih ljudi, i gube svaku vrstu saosećanja koju su nekad možda imali.

Zabrinuti su i zbog jake države – države koja bi mogla da iskoristi svoju snagu za ispravljanje neravnoteže, da im oduzme deo bogatstva i da ga upotrebi na opšte dobro. Možda se najbogatiji procenat žali na državno uređenje u Americi, ali mu ono savršeno od govara: sistem je suviše ukočen da redistribuira, i preoštro podeljen da uradi bilo šta drugo osim da smanjuje poreze.

Ekonomisti nemaju potpuno objašnjenje za rastuću nejednakost u Americi. Uobičajena dinamika ponude i potražnje, svakako, odigrala je izvesnu ulogu: tehnologije smanjenja rada umanjile su potražnju za "dobrim" poslovima koje obavljaju pripadnici srednje klase. Globalizacija je stvorila svetsku tržnicu i dovela do situacije gde skupi nekvalifikovani američki radnici moraju da se takmiče s jeftinim nekvalifikovanim radnicima iz inostranstva. Određenu ulogu odigrale su i društvene promene, na primer propast sindikata, koji su nekad predstavljali trećinu američkih radnika, a sada zastupaju svega 12 odsto zaposlenih.

Ali jedan od najvažnijih razloga za toliku nejednakost jeste što najbogatiji procenat tako hoće. Najočigledniji primer je poreska politika. Smanjenje poreza na kapitalnu dobit – a tako bogati dobijaju veliki deo svog prihoda – obezbedilo je najbogatijim Amerikancima lagodan život. Monopolski ili skoro monopolski položaj uvek je bio veliki izvor ekonomske moći – od Džona Rokfelera (John D. Rockefeller) početkom prošlog veka do Bila Gejtsa (Bill Gates) krajem prošlog veka.

Labava primena antimonopolskih zakona, posebno pod republikancima, bila je kao dar s neba najbogatijem procentu. Veliki deo današnje nejednakosti rezultat je manipulisanja finansijskim sistemom, što su omogućile promene pravila koje je kupila i platila sama finansijska industrija – i to joj je bila jedna od najboljih investicija. Država je pozajmljivala novac finansijskim institucijama skoro bez kamate, a kad je sve drugo propalo, velikodušno ih je spasavala. Regulatorna tela žmurila su pred nedovoljnom transparentnosti i sukobom interesa.

Kada samo pogledate obim bogatstva pod kontrolom najbogatijeg procenta u ovoj zemlji, nameće se zaključak da je naša rastuća nejednakost karakteristično američko dostignuće – krenuli smo s kraja kolone, ali smo sada šampioni u nejednakosti. I čini se da ćemo to dostignuće i ubuduće izgrađivati jer su sile koje su ga omogućile sve snažnije.

Bogatstvo donosi moć, koja donosi veće bogatstvo. Za vreme S&L skandala – čije dimenzije danas deluju skoro smešno – kongresna komisija pitala je bankara Čarlsa Kitinga (Charles Keating) da li mu je milion i po dolara koje je potrošio na nekoliko izabranih zvaničnika obezbedilo neki uticaj. "Nadam se da jeste", odgovorio je on.

Vrhovni sud je svojom nedavnom presudom u korist političke organizacije Citizens United potvrdio pravo korporacija da kupuju državu, otklanjajući ograničenja za finansiranje izbornih kampanja. Lično i političko danas se savršeno podudaraju. Praktično svaki američki senator, i većina poslanika u Kongresu, pripadaju najbogatijem procentu, novac od najbogatijeg procenta omogućava im da ostanu na položaju, i oni znaju da će ih, budu li mu dobro služili, najbogatiji procenat nagraditi kada napuste položaj.

Najveći broj tvoraca trgovinske i ekonomske politike takođe dolazi iz tog kruga. Ne treba da nas iznenađuje kada farmaceutske kompanije dobiju na poklon bilion dolara – iako zakonodavstvo zabranjuje državi, najvećem kupcu lekova, da pregovara o ceni. Ne treba da se čudimo ako poreski zakon ne može da izađe iz Kongresa ukoliko u njemu nema ogromnih poreskih olakšica za bogate. Ako imamo u vidu moć najbogatijeg procenta, jasno je što sistem tako funkcioniše.

Nejednakost u Americi deformiše naše društvo na svaki mogući način. Recimo, dobro je dokumentovan efekat "životnog stila" – ljudi izvan najbogatijeg procenta troše više nego što zarađuju. Možda je "ekonomija kapanja" samo izmišljotina, ali je biheviorizam "kapanja" vrlo realna pojava. Nejednakost u dobroj meri deformiše i našu spoljnu politiku. Deca najbogatijeg procenta retko odlaze u vojsku – činjenica je da "dobrovoljna" vojska nije dovoljno plaćena da privuče njihove sinove i kćeri.

Najbogatija klasa ne trpi zbog većih poreza kada zemlja krene u rat: sve će se to platiti pozajmljenim novcem. Spoljna politika je, po definiciji, politika balansiranja nacionalnih interesa i nacionalnih resursa. Kada najbogatiji procenat vodi glavnu reč a ne plaća ceh, ideje o ravnoteži i uzdržavanju guraju se u stranu.

Našim avanturama nema kraja, korporacije i preduzimači mogu samo da dobiju. Pravila globalizacije takođe su skrojena da idu naruku bogatima: ona podstiču države da se takmiče u privlačenju preduzetnika, što spušta poreze za korporacije, oslabljuje zaštitu zdravlja i životne sredine, i podriva ono što smo nekad smatrali "osnovnim" pravima radnika, među kojima je i pravo na kolektivni ugovor. Zamislite kako bi svet izgledao kada bi se podsticala međudržavna konkurencija za radnike. Države bi se nadmetale u tome da obezbede veću ekonomsku sigurnost, niže poreze za obične radnike, dobro obrazovanje i čistu životnu sredinu – dakle stvari koje zanimaju radnike. Ali najbogatiji procenat ne mora o tome da brine.

Ili, bolje rečeno, misli da ne mora. Od svih troškova koje najbogatiji procenat nameće našem društvu možda je najveći upravo ovaj: urušavanje našeg osećanja identiteta, u okviru koga su pošteno nadmetanje, jednake mogućnosti i osećaj za zajednicu važne kategorije. Amerika se dugo dičila svojim "pravičnim" društvom, gde svako ima mogućnost da napreduje, ali statistika nam govori nešto drugo: šanse da siromašni građanin ili čak pripadnik srednje klase napreduje do vrha manje su nego u mnogim evropskim zemljama. Sve je protiv njega.

Upravo je to osećanje da je sistem nepravedan dovelo do nemira na Bliskom istoku: poskupljenje hrane i hronična nezaposlenost mladih samo su potpalile vatru. U Americi je danas stopa nezaposlenosti mladih oko 20 posto (a u nekim oblastima i nekim sociodemografskim grupama dvostruko toliko); svaki šesti Amerikanac koji hoće redovan posao ne može da ga dobije; svaki sedmi Amerikanac koristi bonove za hranu (a otprilike isto toliko njih smatra da je "hrana neizvesna"). Imajući sve to u vidu, jasno je da neko sprečava "kapanje" od jednog procenta na sve ostale. Sve to stvara predvidljivi efekat otuđenja – odziv najmlađih birača, onih od dvadeset do trideset godina, na prošlim izborima bio je 21 posto, otprilike kao i stopa nezaposlenosti.

Gledali smo kako milioni ljudi izlaze na ulice, protestujući protiv političke, ekonomske i društvene situacije u svojim potlačenim sredinama. Vlade su srušene u Egiptu i Tunisu. Demonstracije su izbile u Libiji, Jemenu i Bahreinu. Vladajuće porodice u drugim zemljama regiona nervozno vire kroz prozore svojih rashlađenih vila – da li je i na njih došao red?

U pravu su što brinu. To su društva gde jedan sićušni sloj – manji od jedan odsto – kontroliše lavovski deo bogatstva; gde je bogatstvo glavna odrednica moći; gde korupcija svake vrste predstavlja način života; i gde najbogatiji često aktivno sprečavaju sprovođenje mera koje bi popravile uslove života čitavog stanovništva. Dok posmatramo narodni gnev na ulicama, nameće se jedno pi tanje: kad će taj gnev doći do Amerike? U mnogim važnim aspektima, naša zemlja liči na te daleke, nemirne države.

Aleksis de Tokvil je jednom opisao nešto što je smatrao glavnim delom genijalne osobenosti američkog društva – a to je nazvao "ispravno shvaćeni lični interes". Prve dve reči su ključne. Svako ima neki lični interes u najužem smislu: hoću ono što mi odgovara, i to odmah! Međutim, "pravilno shvaćeni" lični interes je nešto drugo. Voditi računa o interesu svih ostalih – drugim rečima, o zajedničkom dobru – zapravo je preduslov za ličnu dobrobit.

Tokvil nije govorio kako je takav stav idealistički ili plemenit – u stvari, tvrdio je sasvim suprotno. To je bio pokazatelj američkog pragmatizma. Vispreni Amerikanci su shvatili jednu osnovnu činjenicu: kad vodiš računa o drugome, to nije samo dobro za dušu – nego i za posao.

Najbogatiji procenat ima najbolje kuće, najbolje obrazovanje, najbolje lekare i najbolji stil života, ali izgleda da jednu stvar novac ne može da kupi: razumevanje da njihova sudbina zavisi i od toga kako živi ostalih 99 postotaka stanovništva. Istorija nas uči da najbogatiji procenat to na kraju shvati. Samo, prekasno.

***

Velika podela, prema tumačenju paradigmatičnog nobelovca i bivšeg predsednika Svetske banke, Džozefa Stiglica, samo je metafora za sve veće ekonomske razlike među ljudima: kako prema imovini, tako i prema dohotku. One su, u knjizi koja je pred vama, veoma uverljivo prikazane pre svega na primeru SAD, ali su navedene i kao loša globalna tendencija koja traje tokom poslednje četiri decenije.

Više o knjizi "Velika podela" možete pronaći na sajtu "Akademske knjige".

Teme

Komentari 2

Hronološki Najpopularniji

Goran

14.01.2023 • 15:31

Klasna razlika

Za početak je dobro da neko makar ukaže na nenormalne socijalno/klasne razlike i neke od uzroka kao i posledica.

6 2 +4
Bane

14.01.2023 • 12:29

Velika podela

Odavno ne procitah bolji tekst, odlicna analiza i najbolja preporuka za knjigu koju cu obavezno procitati. Hvala.

6 4 +2

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.