INTERVJU Jasminka Petrović: Stvar je ličnog izbora da li ćemo biti graditelji ili rušitelji

Dragana Prica Kovačević

dragana@021.rs

Info

26.01.2023.

09:23 > 09:55

Ljudi iz kulture, medicine i nauke se povezuju između sebe, onih drugih koji "mute vodu" mnogo je manje, problem je što su bučniji, kaže u razgovoru za 021.rs književnica Jasminka Petrović.

Autorka romana po kom je snimljen nagrađivani film "Leto kad sam naučila da letim", obeležila je domaće stvaralaštvo za decu i nastavlja to da čini.

Napisala je mnogo knjiga, od kojih su najpoznatije romani "Ovo je najstrašniji dan u mom životu", "35 kalorija bez šećera "i "Leto kada sam naučila da letim". Prva knjiga iz njenog pera "Giga pravi more" još devedesetih godina nosila je antiratnu poruku, a za 021.rs odaje da razmišlja o reizdanju ovog dela.

Jasminka Petrović je rođena 1960. u Beogradu. Studirala je španski jezik i književnost. Uređivala je dečju emisiju na Radio Pingvinu, časopis National Geographic Junior, pisala za mnoge dečje časopise i učestvovala u programima koji podstiču dečju maštu i stvaralaštvo.

Najbrojniji dečji žiri na svetu četiri puta je dodelio Jasminki Petrović nagradu Dositejevo pero ("Ovo je najstrašniji dan u mom životu", "35 kalorija bez šećera", Od čitanja se raste, "Leto kada sam naučila da letim").

Njena dela poznata su po toplom humoru, prijemčivom i deci i odraslima. U romanima sagledava svet iz ugla deteta savremenog društva. Ne pruža lake odgovore, ali postavlja teška pitanja. A teške su ponekad i teme o kojima piše. Pisala je o dečacima u vreme rata, devojkama koje se bore sa anoreksijom, dečaku koji boluje od cerebralne paralize i zaceljivanju rana na posleratnom Balkanu.

Baš negde u isto vreme kada je film po romanu "Leto kad sam naučila da letim" premijerno prikazan na RTS-u, svedočili smo brojnim neprijatnim situacijama u regionu za koje se osnovano sumnja da su produkt međunacionalne mržnje. U nekima od njih učestvovali su deca i mladi ljudi.

Foto: Privatna arhiva

Upravo o tome kako razgovarati sa decom o kompleksnoj istoriji ovog podneblja i zašto je važno razumevanje, između ostalog, govore i Jasminkini romani. O razvijanju kritičkog mišljenja kod dece, povezivanju na osnovu naših sličnosti, a ne razlika i kako je pisati za decu, pričali smo sa Jasminkom Petrović.

021: Deca u regionu odrastaju i odrasla su slušajući o stradanjima i ratovima, ali čini se da je način na koji o istima uče pogrešan i više radikalizujući nego što vodi pomirenju i razumevanju. U Vašim knjigama vidimo da postoje i drugi, bolji načini da se sa decom razgovara o bolnim temama iz prošlosti. Kako razgovarati sa decom o ovim temama, kroz literaturu, u školi i u porodici?

Petrović: Knjige, predstave, filmovi, umetnička dela... dobar su povod za razgovor sa decom i mladima. Naročito kada je reč o teškim i bolnim temama. Analiza junaka i njihovih postupaka može otvoriti brojna pitanja. Važno je da atmosfera bude prijateljska i opuštena, sa što više argumenata i što manje strasti. I ne treba zaboraviti da je u radu sa decom odgovornost uvek na nama, odraslima.

021: Imamo primer glavne junakinje romana "Leto kad sam naučila da letim", devojčice koja je dovoljno hrabra da postavlja pitanja i pokreće različite teme u porodici. S druge strane, imamo i taj "običaj" da se deca ućutkuju, da se na njihova pitanja odmahuje rukom ili im se govori "biće ti jasno kad porasteš". Koliko je važno ne "ubijati" tu radoznalost?

Petrović: Od malih nogu deca imaju potrebu da istražuju svet oko sebe. Radoznalost je motor kako za intelektualni tako i za emotivni napredak. Tragajući za odgovorima efikasnije se uči, stiče iskustvo, razvija kreativno i kritičko mišljenje. Danas se često dešava da roditelji, zbog manjka vremena i prezaštitničkog stava, uskraćuju deci mogućnost da zaviruju, proveravaju, otkrivaju, zapitkuju. U nastavi, uglavnom, preovlađuje tradicionalno učenje, borba za ocenu, strah od greške, te su pod pritiskom i nastavnici i đaci. U takvim uslovima teško da će se pojaviti radoznalost.

Možda je najbolje da na ovo pitanje odgovorim parafrazom teksta iz čuvene emisije "Neven" (1973):

- Pitam se pitam koja deca su srećna i zadovoljna?

- Ne bih znala reći koja deca su srećna i zadovoljna.

- Srećna i zadovoljna deca su ona koja postavljaju pitanja.

- Ih, ta nemojte kasti!

Fotografija iz knjige "Leto kad sam naučila da letim"

021: Da li su roman i film "Leto kad sam naučila da letim" namenjeni i odraslima, naročito ako uzmemo u obzir da ni njima samima nije jasno "kako je sve počelo" i kako da prebole i nastave život u trenutnim okolnostima?

Petrović: U romanu "Leto kada sam naučila da letim" postoje dva nivoa - jedan koji se bavi odrastanjem i drugi koji se tiče antiratne teme. Iskrena da budem, dok sam pisala, obraćala sam se tinejdžerima, tako da sam se veoma iznenadila kada sam shvatila da knjigu čitaju i mnogo mlađi i mnogo stariji. Film je dobio oznaku porodični, s obzirom da je od samog početka bio namenjen i deci i odraslima. Glumica Olga Odanović je jednom u šali rekla da je to dečji film za odrasle. Mislim da i knjigu i film svako doživljava na svoj način i preuzima ono što mu je potrebno. Događalo se da jedna ista scena nekome izmami osmeh, a nekome suze.

021: U decenijama iza nas imali smo "poplavu" pokušaja da pokažemo po čemu se razlikujemo i izdvajamo jedni od drugih u regionu. Vaš roman nam govori i kako smo povezani. Koliko moderni svet, uz internet, festivale, kulturna dešavanja, i slično, doprinosi tome?

Petrović: Moje iskustvo govori da se ljudi iz kulture, medicine, nauke, IT sektora i sl. povezuju između sebe, i to ne samo u regionu, već širom sveta. Postoje projekti, seminari, manifestacije, festivali gde oni razmenjuju dela, ideje, znanje, planove...

Onih drugih koji "mute vodu" mnogo je manje, problem je što su agresivniji i bučniji. Stvar je ličnog izbora - Da li ćemo biti "graditelji" ili "rušitelji"? Da li ćemo povlačiti životne poteze iz humanih pobuda ili iz ličnog interesa? Ali, što bi naš narod rekao, "neko to od gore vidi sve".

021: Kad smo kod razlika, roman "Leto kad sam naučila da letim" ste pisali na srpskom i hrvatskom (bodulskom) jeziku. Jasno nam je da je u zemljama regiona lingvistika pitanje politike. Koliko se mi zapravo međusobno razumemo i koliko je ova odluka o dva jezika u knjizi poruka da je važno uložiti trud da bismo postigli razumevanje?

Petrović: Gostovala sam po različitim bibliotekama po regionu i nisam primetila da deca imaju problem s jezikom. Ako nešto ne razumeju oni pitaju. Kod njih je sve mnogo jednostavnije. Ukoliko žele da se uključe u igru, a ne znaju jezik, sporazumeće se pantomimom.

Kada sam bila na književnom susretu u Pazinu postavila sam pitanje - Ko od vas živi sa bakom i dekom? Deca su me zbunjeno pogledala, a onda je bibliotekarka razjasnila - Na hrvatskom deka znači ćebe. Naravno, onda smo svi prasnuli u smeh. Iz pomenutih razloga smatrala sam da u romanu nije potreban rečnik. "Ko razume shvatiće!"

021: Da li ste zadovoljni time kako je Raša Andrić ekranizovao ovu priču? Koliko uspešno su na ekran prenete emocija i poruka sa papira?

Petrović: Na bioskopsko platno preneto je tačno ono šta treba i kako treba. Već posle čitanja prve ruke scenarija, ja sam odahnula, jer sam osetila da je uhvaćena osnovna ideja knjige. Raša Andrić spada u one reditelje koji veliku energiju ulažu u pripremu filma. Postojalo je šesnaest varijanti teksta, godinu dana su se održavale radionice sa decom, lokacije za snimanje su se brižljivo tražile i pripremale...

Među filmskom ekipom vladalo je poverenje i pozitivan duh, mada uslovi za rad nimalo nisu bili laki (korona, visoke temperature...). Svi smo se sprijateljili i navijali jedni za druge. Verujem da se i ta dobra međusobna energija oseća na filmu.

Foto: Miroslav Milić

021: Prva knjiga koju ste napisali "Giga pravi more" nastala je još devedesetih. I ova knjiga nosila je antiratnu poruku. S obzirom na to da su tada ratovi "tutnjali", da li možemo reći da je bilo prerano za ovakvo delo? Kakav je tada bio prijem?

Petrović: Knjiga "Giga pravi more" odmah je zadobila simpatije čitalaca. Reakcije su bile emotivne i pozitivne. Mislila sam da je ta priča gotova, međutim, u poslednje vreme razmišljam o novom izdanju. Ali PSSSST ovo je tajna, pa Vas molim da ostane među nama! I još nešto ću Vam reći u poverenju, pozvana sam da budem gost na 49. Pesničkoj štafeti koju organizuje Gradska narodna biblioteka "Žarko Zrenjanin". U toku je priprema knjige, specijalno napisana za tu manifestaciju. Ali pssst!

021: Za kraj, šta znači pisati za decu? Da li je odgovornost veća nego kod pisanja za odrasle?

Petrović: Pisati za najmlađe nije lako, upravo zbog povećane odgovornosti. S druge strane, svi mi koji radimo za decu i sa decom, smatram da smo privilegovani. Od njih se uvek ima šta naučiti.

Teme

Komentari 0

Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.