Reč je o materijalu sa kojim se susrećemo svakodnevno i, takoreći, na svakom koraku. Da bi se obuhvatila kompletna priča o ulozi stakla, bilo je potrebno pregledati izuzetno vellik broj kolekcija, na čemu je radilo čak osam kustosa iz sva četiri muzejska odseka, arheološkog, istorijskog, etnološkog i kulturnog, potom odabrati najbitnije i ukomponovati u izlagačku celinu. Rezultat je pred ljubiteljima galerija i muzeja, svake srede uveče na programu je stručno vođenje.
Previše stereotipa
Nesporno da su autori dugo pripremali postavku, u tome im je pomogla činjenica da je na globalnom planu 2022. u muzejskom svetu bila godina stakla. Priključili su se obeležavanju time što su omogućili poseotiocima stalne postavke da se upisivanjem kodova na mobilnom telefonu o svakom izloženom staklenom predmetu dobiju detaljnije informacije. Bila je to i prva vidljiva priprema za ovogodišnju izložbu.
Na postavci vidimo mnogo toga, međutim, veće je iznenađenje spoznaja kako o staklu imamo površna, pa i pogrešna, saznanja. Znamo za stotine staklara, pa smo ubeđeni da je staklo veštački materijal. Nije, staklo se u raznim oblicima nalazi u vulkanskim stenama, pustinjskom pesku, dok morski sunđeri i pojedini mikroskopski organizmi u svom skeletu imaju jasne staklaste primese.
Drevni ljudi su od vulkanskog stakla (opsidijana) izrađivali bodeže, strelice, sečiva, i prelazili su ogromne distance kako bi došli do ovog minerala. Čak i danas se ovaj vulkanski kamen koristi za izradu najoštrijih hirurških sečiva kao zamena za preskupe dijamantske rezače.
Staklo nije prozirno
Običan čovek je ubeđen da je staklo materijal. Naučnici ističu da nije materija već stanje materije koje nastaje kada se uzavrela istopljena masa ubrzano hladi, pa nema dovoljno vremena za formiranje savršeno uređene rešetkaste strukture. Stoga staklo nije kristal.
Ali, atomi u molekulu stakla se drže čvrsto, te ne mogu ni da teku. Stoga staklo nije ni tečnost. U poslednje vreme naučnici staklo nazivaju čvrsta tečnost. U prirodi staklo se formira kada se pesak ili stena sa velikom količinom silikata zagrevaju na velikoj temperaturi, potom naglo hlade.
Vekovima unazad standardna upotreba stakla je u izradi prozora, vrata, zaštitnih zidova. U njima se dominantno koristi prozirno staklo i stoga su ljudi decenijama ubeđeni da je staklo bezbojno. Međutim, stvari stoje sasvim suprotno, prirodno, posebno vulkansko staklo je obojeno različitim bojama.
Tek dugogodišnjim razvojem tehnologije proizvodnje stakla, otkrio se način da staklasta masa izgubi boju. Kasnije se iznašla neuporedivo manje opasna tehnologija izrade bezbojnog stakla dodavanjem ekstra otrovne materje kao što je arsenik.
Peći snižavaju cenu stakla
Različite su arheološke tvrdnje kada je i gde počela izrada stakla. Jedni smatraju u Egiptu, drugi u Siriji, treći u Mesopotamiji, vremenski okvir se locira na 1.500 godina pre nove ere. Potom se razvijalo i premeštalo u nove, razvijenije civilizacije. Proizvodnja se zasniva na prirodnim i veštačkim sirovinama određenog sastava, čijim se mešanjem dobija homogena staklarska smeša, a topljenjem staklarska masa.
Osnovne sirovine su pesak, krečnjak, dolomit, glinica, soda, sulfati i stakleni otpad. Kvarcni pesak je graditelj rešetke, soda ima ulogu topitelja, kreč i dolomit stabilizatora. Tehnologija se sporo usavršavala i tek su sredinom 19. veka konstruisane prve peći za kontinualno dobijanje stakla, čime se sa zanatske prešlo na industrijsku izradu.
Nakon ove promene, proizvodnja cena stakla je znatno snižena i tada postaje pristupačno mnogo širem krugu potencijalnih korisnika. Zanatska izrada ostaje sačuvana pri umetničkom oblikovanju pojedinih predmeta.
Staklarska lula
Staklo se dominantno upotrebljava kao ravno, međutim nije mala ni upotreba stakla oblikovanog naduvavanjem istopljenog stakla uz pomoć "staklarske lule", tako što se zagrejani vrh ove duge gvozdene šipke stavlja u staklenu masu i okreće sve dok se na njoj ne nakupi potrebna količina žitkog stakla.
U tom momentu lula se vadi iz staklaste mase, izravnava, oblikuje i hladi na ravnoj gvozdenoj ploči. Potom se, uz pomoć kalupa, laganim duvanjem masi daje oblik gotovog predmeta. Ovom tehnologijom je znatno ubrzan proces rada i omogućeno je stvaranje šupljih predmeta.
Sve do početka 20. veka na prostoru Vojvodine nije postojala ni fabrika za proizvodnju stakla, ni radionica za umetničko oblikovanje. Jedino su postojali majstori za zastakljivanje prostorija. Osetljivu, zahtevnu i skupu tehnologiju bečki dvor je locirao u takozvanim naslednim zemljama (Austrija i Češka). Ne samo zato što je donosila veliki profit, već je za njeno funkcionisanje bilo potrebno imati pristup sirovinama, znatan ulagački kapital, obrazovanu i obučenu radnu snagu.
Fabrika u Pančevu
Na ovdašnjim prostorima prva fabrika stakla je osnovana ulaganjem francuskog, češkog i belgijskog kapitala 1930. godine u Pančevu, dve godine kasnije je započela proizvodnja stakla za prozore. Do početka Drugog svetskog rata asortiman je proširen na lomljeno, ornamentno i armirano staklo.
Posle rata počinje izrada neutro-cevi, ampula i farmaceutskih bočica. Godine 1960. u Alibunaru je formirana Fabrika stakla "Ukras", za proizvodnju ručno duvanih predmeta korišćenih u svakodnevnom životu, potom je proširena delatnost na izradu komercijalnog stakla za hotelijerstvo.
Staklo je dugo vremena bio poželjan, ali prilično skup proizvod. I pored široke upotrebe, dominantni potražioci su bili velikaši. Kupovali su i koristili staklo ponajviše zarad dodatnog isticanja i jačanja autoriteta posedovanjem običnom čoveku tako voljene, ali skupe i nedostupne želje.
Čaša karlovačkog mitropolita
Tek od druge trećine 19. veka tehnološke inovacije, prvenstveno presovanje i livenje u kalupe, omogućavaju sve vidljiviju upotrebu stakla u svakodnevnom životu širih slojeva stanovništva. Od tada se neprekidno širi upotreba, pa se danas koristi u građevinarstvu, medicini, farmaciji, elektroindustriji, optici, kao ambalaža, stono posuđe i u bezbroj drugih namena.
Dodavanjem primesa kreiraju se stakla sa novim svojstvima, pogodna za primenu u novim delatnostima. Istovremeno, staklo postaje blisko i umetnicima i oni u njemu nalaze još jedan medij za sopstveno stvaralaštvo.
Na izložbi u Muzeju Vojvodine može da se vidi veći broj retkih artefakta koja nam govore o životu na našim prostorima. Jedan od skupljih je čaša "Kamenovanje Svetog Stefana" iz poslednje decenije 18. veka koja je pripadala karlovačkom mitropolitu Stefanu Stratimitoviću.
Cilindričnog je oblika, od bezbojnog stakla, dok je dekoracija izvedena mat-šlif tehnikom, potpis je graviran. Bečki dvor je miitropolitu darivao čašu u znak izbora za tajnog savetnika, dakle, osobom od izuzetnog značaja.
Staklo u modi
Izloženo je i nekoliko od 107 ikona na staklu iz kolekcije Muzeja Vojvodine, dok je gotovo raritet videti ženske cipele čiji je kožni deo prošaran staklenim perlama. Posebno su žene volele da nose torbice i novčanike isatkane sitnim zrncima stakla.
Ipak, staklo se u ženskoj garderobi najviše našlo nakon Prvog svetskog rata, kada je napušten stari način oblačenja, dok je novi označavao mnogo slobodniju odeću. Moderniji trendovi, nasuprot ratnim žrtvama, uzdižu mladost, modu i zabavu. Velika promena je u otkrivanju donjeg dela ženskih nogu, dok se pomeranjem linije struka dobila potpuno nova silueta žene. Moda je drastično izmenila izgled i ideal lepote žene.
Bogati fundusi
Na izložbi može da se vidi večernja čarlston haljina, sa velikim v izrezom, čiji rameni deo sav poprskan staklenim perlama. Nisu zaboraljeni ni muškarci, staklo je često ukrašavalo njihove košulje kao dugmad.
Upotreba stakla je na izložbi prikazana u punoj meri, ali u fundusima je još višestruko više materijala koji čeka priliku da bude predstavljen nekim budućim posetiocima muzeja.
Naravno, tu su i dva primera ogledala, jedno iz vremena kada je bilo luksuz i privilegija najbogatijih. Drugo je iz vremena kada je pojeftinjeno staklo dostupnije, a ogledalo postaje deo nameštaja i tek nešto imućnijih kuća.
Nema šta, u tek prohujaloj godini Muzej Vojvodine je ponovo imao zapaženu aktivnost. Postavka "Staklo" je samo poslednja u nizu kojom, očekujemo, ulazimo u još jednu sezonu reprezentativne delatnosti najznačajnije muzejske institucije u Pokrajini.
.jpg "Dan koji još uvek traje")
.jpg "Poslednja dva ministra građevinarstva - Vesić i Toma Mona. To je sve što treba da znate")
Komentari 2
Ime*
Anonimus
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar