INTERVJU Darko Bajić o očevim crtežima, Crnom bombarderu, studentima: Sivi dom se buni danas

Projekcija filma "Linija života" u režiji Darka Bajića prikazana je u Galeriji Matice srpske kao deo pratećeg programa izložbe "Miloš Bajić. San o slobodi".

 

"Linija života" je film o slikaru i profesoru Milošu Bajiću. Miloš je tokom Drugog svetskog rata odveden u koncentracioni logor Mauthauzen. Tajno je crtao zločine počinjene u logoru, pažljivo beležeći svaki pokret zatvorenika dok su još bili živi. Crteže je zajedno sa svojim drugovima krio, znajući da će biti streljan ukoliko budu pronađeni. Svaka nova linija vodila ga je bliže smrti, ali istovremeno ga je održavala u životu.

Njegov sin, Darko Bajić kaže za 021.rs da je zadovoljan što je posle skoro posle dve decenije uspešno ostvaren prvi korak u misiji valorizovanja dela nastalih u prošlosti. 

 

"U zemlji u kojoj tranzicija traje već 40, 50 godina, i mislim da će večno trajati, porušene su vrednosti. S druge strane, umetnost kao umetnost uvek traži da vi na neki način vaspostavite, da preispitujete vrednosti dela posle određenog vremena", objašnjava Bajić.

Miloš Bajić preminuo je 1995, a njegov umetnički izraz predstavlja vredan iskorak iz postavljenih okvira jugoslovenske umetnosti, ali koji je i danas "svež". Više o samoj izložbi koja traje do 2. februara pročitajte OVDE.

 

"Izložba je kao i knjiga, i film - Film davne budućnosti - koji sam napravio zajedno sa mojim studentom Sinšom Cvetićem i Darjom Bajić Božović o četiri velika filmska autora Đorđu Kadijeviću, Bori Draškoviću, Miši Radivojeviću i Šotri, kao i izložba Miloša Bajića, jeste u stvari priča o velikanima prošlosti koji sada u ovim razrušenim vrednostima treba da nastave da kroz njih i kroz valorizaciju i razmišljanje o njihovim vrednostima i njihovom umetničkom delu stvorimo jedan koncept umetnosti, da stvorimo jedan koncept našeg odnosa prema kulturi, jer mislim da je u poslednje vreme, pod uticajem svetskih trendova, mode i svega onoga što nam se dešavalo u ogromnim komunikacionim sistemima, sa milionima mreža, medija i svega ostalog, došlo do jedne opšte konfuzije nas prema našim osnovnim vrednostima. Dakle, kad kažem nas, mislim na ljude koji žive u Srbiji i žive u takvom jednom društvu čije su vrednosti rasturene tranzicijom", kaže Darko Bajić. 

 

021: Na koji način inspiriše stradanje koje je prikazano u slikama i crtežima Vašeg oca koje su vrlo uzbuđujuće?

 

Bajić: Slike uzbuđuju zbog toga što je pronađen pravi umetnički postupak. Izbegao se bilo kakav element pamfleta, bilo kakav element patetičnog pristupa ili jednostranog pristupa temi, nego se on pretvorio u jedno zaista fascinantno i zrelo umetničko delo o zatvorenom ciklusu. Posmatrajući to, tebe slika kao slika uzbuđuje, a onda ti kroz to svoje uzbuđenje počinješ da tragaš za istinom koja je dovela do te slike, za onim šta je zapravo umetnik doživeo kada je tu sliku stvorio. Zatim polako ulaziš u jedan krug na koji treba da se posmatra umetničko delo, a to je da je ona osnovna tragedija koje je njegove drugove logoraše dovodila i odvodila u gasnu komoru ostavila trag u njemu. Ipak, ono što ga je pobudilo da se time bavi ponovo, posle 20 godina, u njegovom zrelom slikarskom dobu, jeste i to što su se te strahote ponovo počele da javljaju i na čitavoj planeti. Mislim da je taj protest kod Miloša da svojim slikama provocira, dakle ne da podseti, nego da provocira - da provocira na razmišljanju o tome kakva je naša budućnost.

 

021: Kolika je potreba umetnika da ga drugi čuju, s obzirom na to da je Miloš Bajić rizikovao život u logoru crtajući? Koliko je snažan taj jauk?

 

Bajić: Volim reći - krik. Pa, umetnik nikad ne stvara, gledajući i svoju karijeru, razmišljajući i o Milošu, umetnik nikada ne razmišlja samo za sebe. Imam jednu divnu anegdotu na tu temu. Puriša Đorđević je na Maloj Puli, u jednom trenutku pošto je dobio dosta provokativnih pitanja, izgovorio rečenicu: 'Uostalom, ja sam taj film pravio za sebe.' Zatim je ustao jedan momak i izgovorio: 'Pa dobro, Purke, što nam to nisi rekao na početku, da ne gledamo film?' 

 

Umetnik je negde između svog osećanja i želje da ga vidi što veći broj gledalaca, pogotovo kada je film u pitanju. Mislim da je slično i sa drugim umetnostima. 

 

Uvek pričam mojim studentima i govorim sledeće - Ne kažem da treba da budete komercijalni, ali morate biti komunikativni. To znači da vaša ideja komunicira. Ona ostaje da komunicira dalje sa drugim generacijama. Isti je slučaj i sa Miloševom izložbom. Mrđan Bajić je osmislio ideju zida u velikoj sali Galerije Matice srpske - deset slika koje se nalaze jedne pored druge, dosta drugačije raspoređeno nego što je slučaj s galerijskim postavkama. Kada sam ga pitao zašto to tako, on rekao - pa to je za mlade. Oni gledaju 1.000 ekrana u isto vreme - To jeste negde tačno. 

 

021: Na koji način je rad Vašeg oca (Miloša Bajića) uticao na Vaš rad?

 

Bajić: Mislim da najveći uticaj jeste bio udarac kada sam u 1973. godine video izložbu "Mauthauzen 161-621" koja je bila održana u Domu JNA. Po prvi put sam bio suočen sa time da je moj otac bio u logoru. Ja to nisam znao do tada, niti je to moj otac pričao o tome, niti su to pričali njegovi drugari. To je bilo negde iza njih. Oni su prošli tu glogotu, oni su tu glogotu ostavili i nisu želeli da opterećuju druge tom pričom. Oni su pamtili. Nisu su želeli da pokažu mržnju. 

 

Otac je uvek bio nasmejan. I taj osmeh... i to moje suočavanje sa Mauthauzenom i sa njegovom prošlošću na mene je delovalo kao atomska bomba. Uzeo sam kameru i rekao super, ćale idemo u Mauthauzen, hoću da snimim film o tebi. Ja sam sa 17 godina počeo da snimam film o mom ćaletu koji se završio na nagovor moje ćerke Darje. Završio kada sam, eto, posle 50 godina, završio film "Linija života". Film je zabeleška o tome kakva je borba između oca i sina koja uvek postoji, koja je često eksplozivna i završava se nerazumevanjem. Borba koja se završava kada je otac na kraju, kada vidi da se bunite i da postajate muškarac, kada vas potapše po ramenu kaže okej, to sam i hteo. Rivalstvo koje je Miloš znao da stvara na pravi način i da ga održava stvorilo je osnovu i moje opredeljenje čime da se bavim. Miloš je često govorio rečenicu koju sam ja upotrebljavao kod svojih uspešnih studenata režije kojih je bilo mnogo - "Ko me gurnu?" On je to voleo onako u zafrkavanju da kaže, govoreći, oduševljavajući se ili pokušavajući da pokaže koliko mu je drago što sam u nekim filmovima uspeo. 

 

Siguran sam da kad malo bolje analiziram svoje filmove da tu imam mnogo tatinih crteža. Tata je bio odličan crtač koji je jednostavno želeo da se oslobodi. U tim crtežima imate glave, koje mene podsećaju, mislim na njegov crtež Banjice, na kadar kada Leka viče u Sivom domu... Kompozicija je potpuno ista. U mnogim njegovim crtežima i u mnogim mojim kadrovima se apsolutno vidi veliki uticaj. 

 

Foto: Galerija Matice srpske

 

021: Radili ste na mnogim kultnim ostvarenjima. Među poznatijim je i pomenuti Sivi dom. Na koji način ste uspeli da dočarate tu zatočenu atmosferu i socijalni prikaz likova iz institucije kakva je popravni dom?

 

Bajić: Crni talas, ćaletove slike iz Logora, njihovo zatočeništvo, logor Banjica, Žika Pavlović koji je ulazio u detalje đubrišta i svega onoga u čemu su živeli obični ljudi i ulazak u njihove duše. To je bila osnova da se uđe i da se razmišlja. 

 

Ja dva meseca boravim u domu. Dakle, treba da živiš sa njima i da iz toga onda da shvatiš da postoji moral u tom domu među tim delikventima. Njihov moral je meni tih godina bio bliži od morala koji sam doživeo van te žice. Kada to shvatiš, a neizbežno je da to shvatiš ako živiš, ako si tamo poživeo, onda razumeš zašto ti praviš te filmove. Pa, ne praviš samo da bi ispričao priču o delikventima, već pričaš priču o tome da smo iza te žice stavili možda one koji se bune, a da smo mi iza, sa ove strane, mnogo gori. 

 

Zato je Sivi dom zagolicao i zato je Sivi dom bio skoro neverovatan događaj u to vreme koji je uzburkao javnost. Novine su pisale da je sramno što se prikazuje ova serija na televiziji, jer je ona povećala broj delikvenata za 50 odsto. Postojao je jedan bunt oko toga. Čak su se neki direktori domova obrušili na nas.

 

Pojedini direktori, kao i Žarko Antić koji je bio direktor Vaspitno-popravnog doma u Kruševcu, počeo je da govori da je to istina. Zatim su počeli da se oslobađaju, da o tabu temi počinu da pričaju, jer iza se krila jedna stvar, kao što je i danas slučaj - sve što ti ne odgovara, ti gurneš u dom.

 

021: Gde je danas Sivi dom?

 

Bajić: Evo ti Sivi dom se bunio danas. Moji studenti su krenuli u jednu pobunu.

 

Svako vreme traži vaspostavljanje svojih ideala i svako vreme i mladost ima pravo da u vremenu traži osnove za neku svoju sretniju i bolju budućnost. Ta borba je izuzetno važna. Ona je važna, ne samo da postoji kao borba i da se opozicija kači ili da vlast kaže da to ne valja, nego ta borba je važna da dođe do suočenja mladih i vlasti. Oni moraju da se sastanu.

 

Suočavanje će izroditi pozitivnim stvarima koje će se desiti i koje će za mlade, nadam se, biti od izuzetne važnosti - da sačuvaju zemlju, da sačuvaju sebe i da sačuvaju svoju budućnost. 

 

021: Slična tematika se vidi u filmu Crni bombarder. Kakvu paralelu je moguće povući između tadašnjeg vremena i ovog sad?

 

Bajić: Crni bombarder je moj protest i moje traganje za tom budućnošću u kojoj postoji slobodan izbor. Mladi ljudi moraju da imaju pravo na slobodu, ali ne slobodu kao nekakav pamflet nacrtan na zidu, nego slobodu izbora u tom smislu da mogu da izaberu da se bave onim poslom ili onom profesijom koja će obogatiti njihov život. To je mehanizam koji još možda ponegde u svetu postoji, ali nisam siguran. Ovakav način liberalnog ili bilo kojeg drugog tržišta uspostavlja vrednost koja je isključivo novac, ali nije novac ono što stvara bogatstvo života, nego pravi izbor i ta sloboda da to možete da izaberete. To je poenta Crnog bombardera i zato postoje crne rupe u kojima je nama lepo. 

 

Zbog toga mora doći do sastajanja bunta i protivnika, što se i dešava u Crnom bombarderu gde Bata kao predsednik razgovara sa Bjelom kao glavnim buntovnikom i kaže: Šta su oni radili? Ugasili su (radio) stanicu? Tu vašu slobodu su ugasili? Ma, ja ću vama hiljadu stanica da otvorim. Ne samo jednu, hiljadu!

 

I to se desilo. Hiljadu stanica uništilo slobodu te jedne stanice i stvari je razvodnjila.

 

Mudrost u suočavanju jeste u tome da vi znate tačno šta hoćete, a do toga se često dolazi upravo u susretu i upravo u tome da imate hrabrost da se suočite. Crni bombarder je imao hrabrost 1991. godine kad smo ga snimali, da bude ne samo inspiracija, nego su demonstracije inspirisane i Crnim bombarderom. 

 

Moramo da shvatimo da to sučeljavanje dovodi do ideje šta zapravo hoćemo. Danas ako kažete rečenicu koju koriste oni sa vlasti ili rečenicu koju koristi opozicija, vas će odmah da svrstavaju na jednu ili drugu stranu.

021: Gde slavite Novu Godinu?

 

Bajić: Imam unuku i samo mi je to u mislima, dakle, Nova godina s unukom Leonom. 

 

Tek kad sam dobio unuku, kada je moja Darja meni podarila unuku, što je jedan od najlepših poklona koji sam dobio u životu, tada sam, gledajući nju, počeo da shvatam koliko imamo sreću što funkcionišemo na genijalan način, kako mozak funkcioniše, kako život možemo da živimo na hiljadu načina. Sve od nas zavisi, sve mi vidimo, doživljavamo, sanjamo, maštamo, pretvoramo to u realnost, realnost pretvoramo u san.

 

Živi dan, uživaj u tome. Tako će i ova Nova Godina, nadam se, biti dobra i nadam se da ćemo da uživamo.