Zakon o štrajku iz 1996. godine onemogućava čitav niz buntovnih akcija radnika koje čine uobičajeni deo prava na štrajk. Neki oblici štrajka su obesmišljeni a neki jednostavno nemogući.
U situaciji kada nije moguće ostvariti pravo na štrajk na način koji je efikasan i odgovara prirodi tog prava – da se utiče ne samo na volju pojedinačnog poslodavca, već i na ukupne politike koje se u državi sprovode – sve češće se u javnosti govori o generalnom štrajku kao rešenju.
Generalni štrajk je pogodno rešenje u okolnostima kada želite da protestujete i izrazite nezadovoljstvo određenim politikama. Ova vrsta štrajka nikada nije apolitična, niti to može da bude, jer pretpostavlja udruživanje ljudi (radnika) okupljenih oko zajedničkog nezadovoljstva razvojem određenih politika i praksi na nivou države.
Povod za generalni štrajk može biti u konkretnom događaju, strateškom dokumentu, propisu, faktičkim potezima vlasti – ali je uvek u osnovi protesta ideja da vlast nešto ne radi dobro. Usled toga, politički karakter generalnog štrajka je nesumnjiv.
Međutim, Zakon o štrajku praktično obesmišljava svaki pokušaj da se generalni štrajk organizuje uspešno, a da ostane u skladu sa tim zakonom. Postoje samo dve odredbe o generalnom štrajku. Prva je u članu 3: "Odluku o stupanju u generalni štrajk donosi najviši organ sindikata u republici članici, odnosno u Saveznoj Republici Jugoslaviji." Da, i dalje stoji SRJ iako ta država ne postoji već 22 godine.
Druga odredba se nalazi u članu 5 Zakona o štrajku: "Odluka o stupanju u štrajk zaposlenih u grani ili delatnosti ili u generalni štrajk dostavlja se nadležnom organu odgovarajućeg udruženja poslodavaca, osnivaču i nadležnom državnom organu." Na osnovu citiranih normi ne može se zaključiti puno toga. Prvo, reprezentativni sindikati su jedini koji mogu doneti odluku o stupanju u generalni štrajk.
Zakon međutim navodi jedninu "najviši organ sindikata". Ne pominje situaciju kada postoji više sindikata na republičkom nivou i da li samo jedan od njih može pokrenuti generalni štrajk iako izostane saglasnost drugog (drugih) sindikata. Ne pominje ni činjenicu da sindikati moraju biti reprezentativni – propis nikada nije noveliran da bi se uskladio sa Zakonom o radu.
Ne postoje odredbe o tome kako se generalni štrajk manifestuje ili sprovodi. I pored stalnih napora da se Zakon o štrajku inovira kako bi se omogućilo njegovo sprovođenje u skladu sa međunarodnim standardima štrajka, to se nije desilo. I sada imamo situaciju u kojoj nije moguće da se generalni štrajk organizuje prema izričitom slovu zakona.
Kada je situacija takva, treba se okrenuti alternativnim tumačenjima. Naime, moguće je zamisliti da generalni štrajk izražava opšte nezadovoljstvo građana nekim pitanjima. Oni prekidaju svoj rad kao znak protesta i kao znak podrške nekim opštim zahtevima koji imaju širi društveni značaj.
Takvo poimanje generalnog štrajka dosta lako preskače (nenormalna) zakonska ograničenja i nedorečenosti, koje su često u potpunoj suprotnosti sa osnovnim međunarodnim standardima (kao što je ograničenje da samo oni koji su u radnom odnosu mogu da štrajkuju). Ovi "štrajkači" dolaze iz različitih delatnosti, mogu obuhvatati i javni i privatni sektor, mogu raditi u raznim modelima rada.
Mogu pripadati i nezavisnim profesijama, akademskoj zajednici, punoletnim učenicima, studentima, penzionerima. Mogu štrajkovati na ovaj način i samozaposleni, i nezaposleni. Ovde je reč "štrajk" upotrebljena u široj konotaciji izražavanja nezadovoljstva kroz neko buntovno delovanje, a ne samo prekidom procesa rada kod poslodavca. Svi ovi ljudi okupljeni su oko istih poruka, koje se ne tiču njihovog rada i radnog mesta, nego funkcionisanja društva u celini.
Na primer, ako su zahtevi usmereni ka sprečavanju korupcije i vladavini prava, to su poruke koje se tiču svih nas. Ne možete ostvariti niti jedno pravo ako vas u tome sprečavaju koruptivne radnje, sistem koji je toliko ogrezao u korupciju da se na svakom koraku očekuje da na nju svojevoljno pristanete. Znamo koliko je korupcija rasprostranjena i do čega je sve dovela – protesti koji su trenutno aktuelni pokrenuti su pre svega protiv korupcije, koja je dalje posledično razjela vezivno tkivo društva, a to je vladavina prava.
I na samim protestima vidimo kako pojedinci, navodno iznervirani građani koji se ne slažu sa idejama koje protest zastupa, bez obzira na to da li su plaćeni ili jednostavno nahuškani od strane vlasti, krše zakone znajući da neće biti (adekvatno) sankcionisani. Tako da su zahtevi koji su u centru pažnje – idealni da se veći broj ljudi okupi oko ideje generalnog štrajka.
Da li će država na takav štrajk gledati blagonaklono? Gotovo je izvesno da neće. Pretnje prosvetarima koji nastave svoj štrajk su nedvosmislene – država će biti isključivo formalistički raspoložena, sankcionisaće svako kršenje zakona čak i kada je nemoguće ostvariti osnovno pravo, kao što je pravo na štrajk i protest, a da to ostane u okvirima zakona (ili njihovom restriktivnom tumačenju).
Ali se takođe čini da su masovnost i solidarnost generalnog štrajka, ključevi njegovog uspeha. Kao i kod svakog štrajka uostalom, svaka kolektivna akcija zasnovana je upravo na tim principima. Teško je zamisliti taj stepen autodestrukcije države, da u istom danu ili kratkom vremenskom periodu, otpusti ili na drugi način sankcioniše desetine hiljada, možda i stotine hiljada ljudi koji su krenuli u generalni štrajk ovog (nezakonitog) tipa.
Zamislite školu u kojoj je otpušteno 90% nastavnika u istom danu. A puno je škola u kojima je upravo to procenat zaposlenih koji podržavaju ideju nastavka štrajka, protesta, bilo kakve forme otpora nepodnošljivoj situaciji u obrazovanju. I takvih škola ima na desetine, širom Srbije. Nije izvesno, čak ni racionalno, razmišljati u tom pravcu. Kada veliki deo nekog sistema želi da podrži određene zahteve, ne raspravlja se o formi, nego o suštini tih zahteva – kako je došlo do takvog stepena nezadovoljstva, šta su koreni i uzroci, i kako se na njih može delovati da bi se stvari suštinski popravile.
I kao što sam napisao nedavno, svaki štrajk koji je završen na zadovoljstvo onih koji su pregovarali, a ne na zadovoljstvo onih u čije ime su pregovarali, nije dobro okončan štrajk. Sistem je truo i njegova promena je neminovna. Do toga su dovele decenije loše vlasti, koju je aktuelna vlast dovela do kulminacije, a što je donelo potpuno urušavanje civilizacijskih principa na kojima se zasniva moderna država.
Zbog toga je izuzetno loše ignorisati zahteve koji se postavljaju na ovaj način, i skrivati se iza nekog legaliteta postupanja. Naročito ovo poslednje, jer da je bilo legaliteta u prethodnom periodu, ne bi ni došlo do ovakvog izliva nezadovoljstva građana.
Šta reći o sindikatima? Oni su svakako uvek pozvani da se pridruže građanima. Ako se vratimo na član 3 Zakona o štrajku i dovoljno slobodno ga tumačimo da ostanemo u okvirima cilja te norme, Savez samostalnih sindikata Srbije i Ujedinjeni granski sindikati "Nezavisnost" mogu da donesu odluku o generalnom štrajku.
Možda nećemo svi štrajkovati zbog takve njihove odluke, ona dakle neće biti presudna, ali tim potezom mogu da vrate deo izgubljenog poverenja i učine generalni štrajk dovoljno zakonitim, u odsustvu bilo kojeg drugog zakonskog pokazatelja kako bi generalni štrajk trebalo da izgleda.
Oni to mogu učiniti i treba ih pozvati da to učine. Pa da vidimo da li ima neke koristi od njihovog postojanja i koliko su iskrene proklamovane ideje da štite radnike po svaku cenu i u svakoj situaciji u kojoj se brane njihova osnovna prava.
.jpg "Dan koji još uvek traje")
Komentari 16
Mirjana Š.
Zamislite vi sad kao roditelj da pošaljete dete uzrasta od 7,8,9,10 i više godina koje će morati sve ovo da gleda narednih 12+ meseci za svo vreme dok je u školi dokle dostiže inteligencija tih koji su to uradili:
Direktorka OŠ Banović Strahinja u Beogradskoj Opštini Čukarici jutros je dočekala inspektora sa vrlo lepim muralima srednjeg prsta od NN molera tokom noći:
https://video.twimg.com/amplify_video/1881670681240174592/vid/avc1/1280x720/oYOpe_6B6dI5KYE7.mp4?tag=14
Dakle imamo apsurd da prosvetna inspekcija kontroliše "rad škole" ali ne kontroliše i srednje prste i penise iscrtane preko noći preko celog školskog dvorišta to ih se ne dotiče direktorka OŠ Banović Strahinja je sve lepo objasnila u intervju od pre par sati u kakvoj septičkoj jami ne živimo već postojimo i dišemo i plaćamo poreze i doprinose i policiji i Ministarstvima i Pravosuđu.
.
pajo patak
Milan NS
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar