Državno vs privatno

Piše: Milan Ceković

Ispred svojih diploma, da ne bude zabune, spram tuđih diploma nema nikakvu odgovornost. Odgovornost proizilazi iz ovlašćenja i nadležnosti.

Diplomac zna i da se Diplomac može postati na razne načine. Toliko je načina, da su samo načini pripreme jaja konkurentni načinima kako se postaje Diplomac. Diplomac veruje da diploma nekome nije potrebna, a da nekome ne može pomoći. Zna da je najbolje kada je diploma samo zamajac talentima i potencijalima, i da je najplemenitija kada je ona samo rezultat činjenice da je pojedinac postao bolji od prethodnog sebe. Upravo to govori da Diplomac sistem vrednosti i obrazovanje adekvatno prožima.

Diplomac nije svetac, u iscurelim peščanim satima postoje mnoga zrna u kojima je morao biti hrabriji, bolji, efikasniji i fokusiraniji. Sve i da misli sve najbolje o sebi, on zna da time nije napravio diferencijaciju u odnosu na druge. Svet je prepun ljudi koji o sebi misle sve najbolje i to nije nova vest za Diplomca. Naprosto, Diplomac je isuviše dugo u introspekciji da bi o sebi mislio sve najbolje. Diplomac zna za odbrambene mehanizme ličnosti i ume da prepozna tuđe autoprojekcije.

Spram Diplomca sedeli su mnogi Plemeniti Diplomci, ti Diplomci su Diplomčevi svedoci. Diplomac ima i prijatelje, koji nisu diplomirali, a kojima bi diploma pristajala mnogo bolje nego Promašenima, kojima je diploma u ruci samo preporuka za glavnu ulogu u karikaturnom stripu. Zna Diplomac da je mnogo nediplomiranih, ali zna da se među njima kriju mnogi sposobni, talentovani i dobronamerni ljudi, koji svedeno žive u nekim svojim oazama spokoja i liče na stihove Šobićeve pesme "Džemper za vinograd".

Ti divni ljudi ne oštre svoje laktove za neobuzdan let ka samoproklamovanim vrhovima. Diplomac je svestan da je marginalizovanost divnih talenata ogledalo naše propasti. Diplomac konstatuje: nije najteže popeti se na tron, najteže je na tronu zadržati prizemnost!

Diplomac se često pita, da li bi, u slučaju da nije diplomirao, već da je obrađivao parče zemlje, gledajući šta donose nebesa, da je ispekao čitav Dunav kruškovače, da je objavio svoju zbirku pesama i roman, stasao u namćorastog, ali poštenog stolara, ili spokojnog čuvara stada, da su kroz njegove žuljevite ruke prošle neke rumene kajsije ili prašnjave cigle, to značilo da se bavio manje vrednim poslom i da li bi mu u tom slučaju bilo uskraćeno pravo da promišljanja i sagledava?

Diplomac misli da je glavni cilj obrazovanja kritička svest? On promišlja: da li su pravo i bilo koja diploma dovoljne da se takva svest uspostavi? Diplomac zna da je sasvim moguće napisati kvalitetan tekst i kao diplomac ili asistent privatnog fakulteta, jer pisanje i promišljanje ponajmanje zavise od kolokvijuma, završnih ispita, sedišta ili statusa samog  fakulteta. Diplomac se očajno pita, da li se svaka individualnost gubi pod okriljem "državnog"  i "privatnog"?

Diplomac postavlja pitanja nebesima: da li je odrednica "državno" dovoljna da se čovek pogleda u ogledalo i kaže "dobro jutro, Genije!",  i da li je to "privatno" zaista pravo da se školarina plaća za medveđu, umesto za kvalitetnu uslugu obrazovanja? Da li "privatno" podrazumeva pravo da se sloboda (kategorija odgovornosti), zameni za samovolju (kategoriju neodgovornosti)? Da li je to "državno" zona komfora ili duboki ofsajd koji se ne signalizira? Bez dileme, Diplomac misli da su studentima potrebni drugačiji fakulteti (ljudi, programi, metode…), a da li su oni privatni ili državni, nevažno je, jer samo je važno da ispunjavaju svoju svrhu. Baš zbog svoje svrhe oni bi morali biti drugačiji.

Diplomac pokušava da shvati zašto neko nije u stanju da prihvati da se mnogo toga može pročitati, saznati i naučiti mimo statusa studenta. Diplomac se brine spram gorčine i neprijatne istine da je i dalje važnije šta se radi, od toga kako se radi! Ubeđen je diplomac i punim srcem kliče mlađim generacijama: "Bolje biti vrhunski moler nego očajan pravnik foler"!. Zna diplomac da malo šta zavisi od diplome i da su fakulteti poslednja linija odbrane ispred Tržišta rada - Tog Obezglavljenog Tipa Koji Je Sit Svega.

Diplomac je i pesnik, a to znači da mu svašta pada napamet i da su ga neke žene devastirale. Nije ulazio u to da li su, kako su i šta su diplomirale, jer žene su za njega večite muze, dabome, sa ili bez diplome.

I da se zna, Diplomac je čuo fijuke vetra iz udaljenih mesta, udaljenih od mnogih škola, komisija, veća, trendova, foruma, debata, prepiski i ostalih spektakala. U tim mestima caruje neka rečita tišina, pogledi govore najslikovitijim rečima, ljudi u prstima imaju malo slova, ali čuvari tog ognjišta u mislima taje neke stranice nenapisane mudrosti i u te krajeve stižu neka tajna pisma, koja volšebno cirkulišu između njihove i one tamo, udaljene obale, od koje nas dele zahuktali tokovi mutnih voda.

Toliko o tim famoznim diplomama, uz citat za ugodan nastavak dana: labud ostaje labud i kad se sa guskama druži. Dilplomac misli da je u pitanju nemačka poslovica.