Škola do bola

Piše: Milan Ceković

Lepo rečeno, ali nije lepo to što nam se piše. Borbu protiv pomenutog raka treba početi od đaka prvaka.

Dete koje danas ide, recimo, u prvi razred osnovne škole, mora znati da su njegovi otac i mati išli u istu takvu školu. Dakle, u razredu je, uglavnom, tridesetak učenika, sede u ružnim klupama, onako, u paru, solidarno, kao u autobusu, dok ispred njih stoje prosvetari, koji se sa neplaćenim računima u mislima muče, sve pokušavajući đake nekako da ubede da treba da uče. Trucka se taj autobus i iskustvo veli da neće daleko stići, a putnicima na raspolaganju ostaje samo kaskaderski skok i avantura na nekom neobeleženom trnovitom putu.

Budimo iskreni, škole su ispunjene faktorima dosade, a kada je dosadno sporije se usvaja. Tabla, kreda, dnevnik, "redar, koje odsutan?", predavanja ili ispitivanja i prosvetni radnik koji pali na gurku i konstatuje: "Eh, ništa nije kao što je nekada bilo"!

Tako je, ništa nije kao što je bilo, jedino su škole ostale iste. To su ona mesta u kojima je veliki odmor ono što je najinteresantnije. Naprosto, mnoga nekadašnja znanja i metode više ne važe, a kompjuterima danas mnogi prosvetari prilaze kao tempiranoj bombi. Efekti su baš onakvi kakvi i treba da budu kad se pred mladost izlazi u demode odelu, sa svešću koja je na frekvenciji koju odavno niko ne sluša. Osnovci se smeju, a srednjoškolci i studenti se nemoćni hvataju za glavu. Šanse da budu očarani školskim dobom su svedene na minimum, a školi samo ostaje da bude najneomiljenija reč kod većine đaka.

Neke škole nam liče na kotilšte demona, neke su ring za sparing između đaka i nastavnice, a u nekima je gužva i nigde ne može nužda da se izvrši, jer su toaleti i dalje epohalan izum koji nikome nije pao napamet. Mnoge fasade i hodnici su sablasni i jedino motivišu za crtanje još sablasnijih grafita po zidovima. Na ulazu u srednju školu (koju sam stresno pohađao), stajao je, i to godinama, veliki natpis "Welcome to hell". Čekao sam da neko prekreči natpis, a zatim sam u panici odlučio da od pakla redovno bežim što dalje. Spasao sam se u poslednji čas. Ambijent nekih škola je idealan za statasavanje delikvenata, mastera za mačete i respektovanih kadeta huligana.

Učitelji i nastavnici su Štrajk Majstori, Kraljevi Duplog Dna i Vlasnici Večitih Nadimaka. U mislima i očima i đaka žive razni "Hitleri", "Ćelavci", "Guze", "Smaračice", "Veštice", "Apaši", "Gargameli", "Šumare", "Domaćinke", "Ljubičice", itd. Realno, u državi u kojoj je nemoguće biti uča koji je shvaćen, praćen i plaćen, još teže je biti dobar đak. Zašto bi mlado čedo slušalo modela koji podcenjen i ponižen?

Predugo i isuviše je ovde gust mrak. Teško je, nakon svega, očekivati da će se pod snopom pameti ovde razdaniti. Ovde se živi pod parolom "izdržati do smrti" i sve se u začaranom krugu vrti. Magija je crne boje, a autobus se trucka i trucka koridorima naše, navodno, svetle budućnosti. U kakvom je stanju vozač, niko živ ne zna, ali su putnici u vanrednom stanju i sve mi se čini da me rima vuče ka vulgarnosti.

Ipak, borba nalaže da od nečega treba početi. Najbolje ispočetka. Od kose-tanke i one podgojene uspravne, recimo, mada ni obdaništa ne treba zanemariti. Ne, nije neophodan samerhilovski princip školovanja, ali nama je potrebna škola koja podrazumeva malobrojne razrede (desetak učenika). U tom slučaju ispostavilo bi se da imamo ne višak, nego manjak osposobljenih prosvetara, ali ionako imamo problem da bilo šta imamo, a da to nije pozajmljen novac.

Potreban je interaktivan pristup nastavi, individualan pristup učenicima, više igre, više rada na uočavanju talenata koje ti mladi ljudi poseduju, i kontinuiran i osmišljen proces profesionalne orjentacije. Besmislena ispitivanja treba zameniti za diskusije i sagledavanje problema. Nastava mora biti edukativno-zabavna, a učitelji i nastavnici podržani u permanentnom procesu usavršavanja. Prosvetari moraju biti energični, harizmatični, posvećeni, prosvećeni i tretirani kao ljudi koji se bave najodgovornijim poslom. Uča mora biti šmeker, a ne krunisani štreber sa velikim iskustvom u lovu na reference i faca učena da pogrešno uči.

Učionice moraju postati informatička baza, bioskopi, pozorišta, tribine, radionice, mesta za praktičan rad, kreativna razmišljanja i situacione analize. Uslužni ambijent ne treba da plaši đake, već da prija čulima, a pomenuti grafiti mogu biti baš u toj u funkciji, samo to neko treba da osmisli. Ovako opisane škole mogu stvoriti osnov da deca motivisana idu na časove, umesto što obezglavljena beže sa istih. Ovakve škole bi pružile šansu da se u perspektivi umanji broj promašenih profesija, stvori vrednost, odnosno adekvatno pomogne mladićima i devojkama da donesu odluku da li će ili neće nastavititi svoje formalno obrazovanje ili se posvetiti neki drugim smislenim aktivnostima.

Za ovakvu priču potrebno je napraviti reformu koja se ne zasniva na velikom besmislu male mature, gomili papira, statistici, tabelama, grafikonima, bodovima i kojekakvim izveštajima, jer izveštaj u startu vuče na izveštačeno. Potrebni su nam dobronamerni kreativci, misionarska operativna rešenja i potrebna je vera u uspeh tog decenijskog procesa reforme.

A, novac?

Molim vas, Vlada Republike Srbije je najavila nultu toleranciju u borbi sa organizovanim kriminalom, a to znači razrešenje mnogih slučajeva iz te berićetne oblasti. Rešenje tih slučajeva, podrazumeva slivanje solidnih sredstava u budžet, po osnovu odredbi koje nalažu oduzimanje (kriminalnim aktivnostima stečene) imovine.

Eto, za prvo vreme, neka ta sredstva budu namenjena našem školstvu, plus donatorske večere pod parolom "društvene odgovornosti", a do tada će Zakon o javnim nabavkama dati neke rezultate, stvoriće se pravni ambijent, siva ekonomija će postati koloritna kategorija, strane investicije će u Nebeskoj Grudi pronaći plodnu destinaciju, a samim tim dolazimo i do ozbiljnijih poreskih zahvata.

Ko ovo shvata, taj sve razume, a ukoliki se nabrojano ne desi, onda, logično je, svejedno je kakve će nam škole biti.