Sve manje posla, a sve više diploma

Piše: Milan Ceković

Cilj je - Nebeska EU 2020. godine. Ne zna se ko će biti živ, a ko mrtav do priželjkivanog članstva, ali zna se da niko ne zna koliko će nam tad biti potrebno informatičara, pravnika, ekonomista, elektrotehničara, učitelja, lekara, sudija, zanatlija, starleta, rijaliti protagonista, pevača, itd.

Po podacima Zavoda za statistiku, u Srbiji je preko 180 fakulteta i viših škola - po glavi opštine imamo više od jedne visokoškolske ustanove - na kojima je upisano preko 230.000 studenata. Dakle, preko 200.000 mladih - samo manji deo može da utekne - priželjkuje da u naredne dve, tri ili četiri godina dođe do radnih mesta, dok sa druge strane zarđale medalje, desetine hiljada ljudi mole nebesa da ostanu na svojim neproduktivnim radnim mestima.  Da, da, reforme su u toku i sad već traju večno!

Na sve to treba dodati još oko 280.000 srednjoškolaca od kojih neki neće studirati, već će veoma brzo izvršiti presing na tržište rada. Pokušaće neki novi klinci da se zaposle u državi koja se najviše plaši novih penzionera. Od naših veterana se očekuje da odigraju još dve-tri sezone i tako spasu državni budžet. Taman da mladi još malo sačekaju.

Ako ništa drugo, u ovoj državi su ljudi mladi do pedesete godine. Prednost naše mladosti je u tome što ona sve od sebe daje i traje, traje, traje, sve do penzije, a onda tek nastupaju tenzije.

Tržište rada sve više liči na tipa koji se zamerio pčelama, pa su ga ove spopale sa svih strana. Panično se tržište brani, ali million jedinki zujeći nasrću na njega. Na jednoj tribini o obrazovanju i potrebama tržišta - što u paketu možemo nazvati "Tribina o vanrednom stanju" - jedan poslanik je rekao da se danas u Srbiji traži hrabar čovek, koji će da izađe pred našu mladost i reći im, otvoreno, srčano, bez uvijanja, onako, u oči, da u ovoj državi naredne tri generacije neće moći da se zaposle. Traganje neka se obustavi, računajte da je potpisnik ovih redova taj heroj. Situacija je jednostavno grozna i porazna: million ljudi je višak, a preduzetništva i investicija je manjak.

Fakulteta, naravno, sve više i svi ispunjavaju rigorozne standarde akreditacije. Sve oko nas ukazuje da imamo veliki broj stručnjaka. Kad ne može da se radi, jasno je, može da se živi u nadi i studira. Na dobrom smo putu da budemo zemlja sa najviše nezaposlenih sa diplomama. Sve manje je posla, a sve više diploma. Hm, možda je reciklaža diploma naša budućnost? Da mi taj papir pretvorimo u nešto drugo. Da zapalimo! Eh, možda u skladu sa trendom ima koješta da se završi, ali nema više gde da se zapali. Kenguri i koale su daleko i sve manje smo im interesantni.

Nije lako, a ne može biti lako, kad je sve naopako. U aktulenoj anomiji, svaki nezaposlen čovek je problem za sebe, ali u rešavanju svog problema često ne uviđa da je samo jedan od million prekobrojnih. Zaposliti se je incident, raritet, naučno-fantastičan film, dostignuće svih dostignuća.

Doći do zaposlenje podrazumeva babranje po familijarnom stablu i traganje za dobropozicioniranom sestrom sestrine svekrve, transfuziju plave krvi, prodaju nasledstva i kupovinu radnog mesta, članstvo u stranci čiji se pun naziv ne može tako lako ponoviti. I sve je teže. Oni koji slepo kucaju, govore nekoliko jezika, informatički su genijalci, vikendima komuniciraju sa vanzemaljcima i bris iz grla ukazuje da u njima živi duh Tesle ili našeg nekadašnjeg zeta Alberta tek nemaju nikakvu šansu da se zaposle.

A, bajka o doživotnom zaposlenju?

’Ajte, molim vas, taman posla.

Znam da nekada ovi redovi liče na utopiju, ali realno, brodolom je ovo što nam se dešava. Titanik tone, orkestar svirucka oproštajnu numeru, kapetan i posada čekaju kraj, putnika je isuviše, a broj mesta u čamcima za spasavanje je ograničen. Običnim smrtnicima jedino ostaje da se nadaju čudu dok zamahuju rukama i bućkaju nogama.

I šta činiti u avliji u kojoj se magarac ubeđuje da ne lipše do zelene trave, koja tako zelena navlači na halucinaciju? Šta da radi čovek koji se nalazi u milion ljudi koji su višak? Pitanja za milion dolara! Možda će neko zatražiti pomoć prijatelja i postaniti milioner? Ma, ni milionerima nije lako. Takvi sve više liče na preplašenog tipa koji nosi pečeno prase kroz koncentracioni logor.

Uplašeni su od vučijih poglede na sebi i sablasnih zavijanja gladnih stomaka. Gladan sitog sve više merka kao da je stek u pokretu. Naravno, ima milionera koji su bahati, koji nose, a ne nude pečeno prase izgladnelom puku, a pride bi voleli ili misle da su u tom puku voljeni, ali to je već ozbiljna dijagnoza za koju su nadležni neki drugi redovi.

I šta reći? Koju poruku poslati? Da li se čuje ono što se sluša i vidi ono što se gleda? Da li sve to treba u montaži srediti ili ne? Da li su obećanja tu, ludaci na broju, a radovanje u fejdautu? Da li će narod sve pozlatiti ili pomlatiti? Da li su zaista petice i desetke odlične? Da li su male mature početak velike bure? Da li su završni i master radovi završena priča iili početak kraja? Da li su došla vremena kada lažni sistem maše belom zastavom ili se još uvek krije iza kulisa teza i fraza? Da li je zaista u ovoj državi bolje biti Oro nego obrazovan čovek? Da li se spas krije u kreiranju ličnih oaza?

Ekonomija je uglavnom siva, perspektiva još tamnija, a ljudi su takvi da neminovno upućuju na to da o svemu valjano treba razmisliti, zatim odlučiti, udahnuti duboko, pokloniti se i početi. Ma, toliko je loše da ne možete mnogo zabrljati. Zato, budite sam svoj majstor. Po mogućstvu velemajstor.