Besmisleno je braniti se od besmislica

Piše: Milan Ceković

Davorin je mirno saslušao pitanje, kratko se zamislio i odgovorio da je sve to tačno, a zatim zamolio novinare da mu postave sledeće pitanje.

Da, besmisleno je braniti se od besmislica. Ono što ima smisla jeste napisati tekst o normalnom diskursu.

Normalan diskurs nije bezličan pokušaj diskreditacije na osnovu ličnog pika, jer za sprovođenje pomenutog pika nije potrebno ništa drugo osim uspostavljene svesti na rekla-kazala nivou. No, u volterovskom je duhu da neko ko odluči da publikuje svoja gledišta, u isto vreme pokaže i spremnost da prihvati da se na njegova gledišta puca iz raznih oružja, unakrsnom paljbom. Da ne bude zabune, pucanje se odnosi na gledišta, a ne na autora.

Svaki vid konstruktivnog konflikta je značajan za zajednicu, jer omogućava razmenu ideja i traganja za rešenjima. Što reče jedna mudra glava: "Ako svi mislimo isto, to znači da niko ne misli dovoljno". Ipak, ne postoji konstruktivnost ukoliko jedna strana u svojoj nemoći da argumentuje stav vređa drugu stranu. Igrati na kartu nevoljnih razlika (čitaj: bilo koji fizički nedostatak, nacionalna pripadnost, mesto rođenja, itd.) predstavlja sinonim za prostakluk, bilo da je u pitanju humor ili polemika.

Civilizovana javna polemika ne podrazumeva sukob anonimnog i imenovanog o tome da li je anoniman držao sveću imenovanom prilikom njegovih intimnih odnosa. Svaka intimnost podrazumeva da se svećnjak predstavi punim imenom i prezimenom, iako je i to izlišno, jer je svakom pristojnom posmatraču polemike jasno da držanje bilo kakve sveće ne govori o obasjanom, već o liku koji sveću drži.

Jedan od problema našeg društva je u tome što se pod pomenutom svećom već dugo gleda iskolačenih očiju i ništa ne vidi, ali ne treba paničiti, jer i u tom mraku svako ima pravo da voli šta već voli, ali treba znati da su mnoge preferencije često irelevantne za temu polemike. Osnova kvalitetne polemike je dobra argumentacija koja je sazdana od zdravog razuma i informisanosti, a ne od pakosti i unutrašnjih konflikata.

Ukoliko pojedinac zapazi društvenu anomaliju, onda on ne može biti diskreditovan zato što negde radi ili ne radi, jer bi to značilo da u ovom društvu postoje moralno nepodobni privredni subjekti (ili organizacije). Do kog nivoa moralne nepodobnosti bi došao zastupnik stava da ne radi, na primer, na nekom od mnogobrojnih fakulteta, već da je terorista ili istaknuti baja u akcijama zvanim "moje umeće - opustošeno preduzeće"? Da li bi u tim slučajevima taj neko ko iznosi stav bio uzoran grđanin pravno uređene Republike Srbije?  Hm…

Normalan diskurs nije isto što i Samit torokuša, već podrazumeva razgraničenje suštine napisanog (ili izrečenog) od ličnih simpatija ili antipatija. Besmisleno je negirati nečiji stav o odnosu tržišta rada i ponude školstva samo zato što taj neko usnulim šarmom osvaja žene (kakav šarm, takav i uspeh), ali ima smisla polemisati sa čovekom koji je, na primer, izneo stav da nema nikakvog smisla da država Srbija sa 150 opština ima 87 registrovani stranaka i 188 akreditovanih fakulteta. Svako ima pravo da misli i argumentuje stav da je "cool" da Srbija ima 345 opština, 345 poslanika i isto toliko fakulteta (po glavi opštine i poslanika po jedan fakultet).

Zaista je nevažno da li je autor (teksta, filma, pesme ili slike) u nečijim očima izdajnik, lik koji startuje ili prvi ulazi u cilj, zavisnik od bureka, bivši asistent, debater, ljubitelj prugastih odela, kroko cipela, pohovanih tikvica, dečkića ili lepih žena, važno je samo da nije fašista, političko-nepotistički zadojen, da ne vrši mobing, da rektora ne juri mačetom, cicama ne omogućava da budu na pozicijama koje ne zaslužuju, ruke u tuđi džep ne zavlači, kuću nekom ne pali ili na bilo koji drugi način krši zakon.

Obeshrabrujuće je besmisleno da neko zbog svojih legitimnih stavova bude lik sa poternice i meta za dobre vojnike u lošem puku, a naročito je sirovo biti bik (izvinjenje rogonji što je u metafori) koji se zaleće na toreadora velemajstora. Na kraju krajeva, opšte je poznato da je svakom udvaraču, filatelisti, čuvaru mačaka, golubaru, obućaru, itd. ustavom zagarantovano puno pravo na promišljanje i pisanje.

Dakle, da bi društvo koje je na rubu ambisa, načinilo jedan korak unazad, neophodno je da većina ljudi gde god da radi, bar pokuša, da svoje okruženje učini boljim, a za tu plemenitost nije potrebno bespogovorno vezati konja gde gazda zapovedi, već je neophodno malo srčanosti i štošta naučiti o pristojnom diskursu. Naravno, za spas od ambisa potrebno je i mnogo toga još.