CV i dani sivi u perspektivi

Piše: Milan Ceković

Prošlog utorka sam pomno slušao gospođu Mihajlović (ministarku energetike), gospodina Miodraga Kostića i gospodina Krkobabića - juniora. Govorilo se o neodrživosti postojećeg stanja.

Prvo dvoje, pomislih, u jednom trenutku, redovno čitaju moje kolumne. Ipak, aterirao sam brzo, znajući da nisam baš toliko bitan da bih bio široko čitan. Mada, kada vidim ko sve i kako odgovara, jasno mi je da bi za sve nas bilo bolje da se i ja nešto pitam.

I tako, pretvorih se u uvo, gledajući tu emisiju. Gospodin Krkobabić je rekao da nema viška zaposlenih, nego manjak posla, a to mi je sve zazvučalo kao priča o koki i jajetu, šiji i vratu, te se zapitah - a zašto je koka pomahnitala, jaja mućak, vrat sve suvlji, a šija zrela za uvijanje?

Gospodin Kostić je u jednom momentu (parafraziram) rekao da diplome nisu toliko važne, već da je najvažnije da ljudi znaju da urade posao. Rekao je da se diplome u Srbiji kupuju i da on lično ne gubi vreme da gleda profile ljudi čim vidi da su završili neke fakultete. Ukoliko ste čitali moj prošlonedeljni komentar, jasno vam je da je meni jasno zašto gospodin Kostić tako razmišlja.

Da, prvi čovek MK grupe je izrekao stereotipan stav, ali i stav koji tangira važnost primenljivog znanja. Zaista, danas je funkcionalnije završiti dva-tri dobra kursa nego fakultet koji se svodi na puko teoretisanje ili čak ni na to. Više smisla ima dobiti sertifikat i znati nešto konkretno uradititi, nego imati diplomu, a pojma nemati o struci koja je na diplomi navedena.

Teorija po kojoj se posao uči tek kada se neko zaposli inspiriše na pitanje - a šta se onda uči u srednjim školama i na fakultetima? Kao, osam godina učimo da znamo da ćemo naučiti posao tek pošto se zaposlimo. Zar ne bi onda bilo logično da izrazimo želju šta bismo voleli da radimo, odmah se zaposlimo i s ljubavlju učimo? Kad naučimo neka nam firma dodeli diplomu sa zvanjem - ČOVEK KOJI ZNA POSAO. Mislim da bi više smisla bilo da svaka firma ima svoj fakultet, nego ovako… Nije nam lako…

Dakle, tu smo, kod metoda rada na fakultetima. Uglavnom prevaziđeno: višesatna predavanja, bodovi, piskaranja, testovi… Naša mladost umesto da izađe na crtu suštini, ona je zarobljena u klupama i uglavnom uči ono što se brzo zaboravlja. Kvalitetno obrazovanje je ono čije je ishodište kritička svest, čitanje između redova i primenljivo znanje. Znati i umeti - tandem snova. Za pomenuta dostignuća student sam sebi mora biti fakultet. Ima takvih pojedinaca na svim fakultetima i van njih, samo ih treba pronaći.

U svakom slučaju, za poslodavce bi bolje bilo da ne listaju CV papiriće, već da obave direktne i višefazne razgove sa kandidatima. Dobro pripremljeni razgovori otkrivaju mnogo toga. Mnogo važnije od diploma i proseka su znanja, veštine, sposobnosti i životna filozofija. Šta vredi poslodavcu štreber ili kuvana noga sa prosekom 10,00?

Evo, predlažem da naši veliki privrednici inspirisani društvenom odgovornošću osnuju jedan ozbiljan neprofitni univerzitet, koji će postaviti standarde učenja, vratiti smisao diplomama i biti rasadnik primenljivog znanja? Mislim da je to pravi način da se poradi na budućnosti ove nacije i sopstvenih kompanija. Evo, sebe predlažem za generalnog menadžera tog univerziteta i garantujem da će svi studenti imati isključivo crvenu krv.

Lično, ironično nastupam kad uvidim anomično. Pre nekoliko dana jedna gospođa mi je tražila CV, a ja sam joj sugerisao da je za nju i mene bolje da joj pošaljem svoje kolumne. Računam da su moji tekstovi realnija slika od dva papira A4 formata na kojima stoje nekakvi po pravilu ušminkani i nabudženi podaci. Ma, moj šarm je široka kategorija spram uzanih segmenata CV. Na kraju krajeva, CV je skup podataka onoga što je bilo, a ja se trudim da "budem bolji od prethodnog sebe". Toliko sam bolji da nisam spreman mnogo toga iz prošlosti da ponovim u budućnosti. Hm…

I tačno je, sama za sebe diploma je običan, zaveden, ispečatiran i potpisan papir. Diploma u ruci konkretnog čoveka je već pojavnost koja ima ili nema smisla. Pravi ljudi na pravom mestu su dragocenost, a pogrešni ljudi na važnom mestu su uzrok katastrofalnih posedica. Bez obzira na nivo zahtevnosti različitih studijskih programa, sama diploma nije važna, koliko je važno kako je pojedinac došao do nje, da li to što je završio korenspondira sa ličnim potencijalima i talentima, a najvažnije je da ta diploma nije jedino što je sa sobom uradio?

A da, lična satisfakcija se ne maže na hleb, ali pomaže da čovek ostane svoj. No, biti svoj ne znači i biti spokojan spram puka koji strojevim korakom korača ka ambisu. Život je dinamika, tok, a čovek ne bi li zaista bio čovek treba da plovi rekom dobrih motiva, jer u suprotnom se sve pretvara u baru, a bara je ustajala voda, koja se, pre ili kasnije, pretvara u kaljugu, a zatim u isušeni i izbledeli trag svega onoga što je izopačilo svoju svrhu.