Požurimo na kraj velike žurke

Piše: Milan Ceković

To mora da je Crveno slovo u kalendaru. Dakle, u glanc novoj godini, nešto stariji, nepovratno ćemo poći ka boljem sutra. Mnogi kažu da isključivo u budućnost treba gledati! Tako je, pogotovo ako ste neko kome prošlost nije baš sjajna. Ma, nije higijenski kopati po mnogim prošlostima, na svašta nešto se može nabasati.

I šta sad taj datum znači? Znači da ćemo, u najboljem slučaju, nakon mukotrpnog procesa sopstvenog preobržaja do 2020. godine postati "ravnopravna" članica nadnacionalne zajednice država, koja se naziva Evropska unija i koja je otpočela svoje formiranje pre 62. godine u Parizu (Evropska zajednica za ugalj i čelik). I evo nas, stižemo, taman kad treba.

Premijer (i ministar policije, i predsednik SPS-a, i nesuđeni vokalni solista) nam je pre nekoliko dana pedagoški poručio da Srbiji treba otrežnjenje, što je u skladu sa našom težnjom da upadnemo na kraj velike žurke. Mi odavno ličimo na padobrance, s tim što je pad malko više slobodan.

Velika žurka je, kažu neki, postala smor, muzika je u fejdautu, konobari dremaju, na astalu su mrvice, sve je pojedeno i popijeno, najlepšim devojkama je kosa razbarušena, a šminka razmazana, ali u skladu sa potrebama našeg otrežnjenja, kafa sikteruša i malo kisele vode je sasvim u redu, ako je ostalo. Kisela bar ide uz kiselu šalu i isti takav osmeh.

Da ne bude zabune, čak i da ništa nije ostalo za čalabrcnuti i srknuti, ja sam za to da se na taj bal uđe (iako neki vele da je to bal vampira), jer bar ćemo morati, ako ništa drugo, da se okupamo, očešljamo, u frak i ostale krpice utegnemo. Nakon života u kaljuzi malo picanjenja nije zanemarljivo. Pa sad, ako ćemo stići na fajront, onda bar da svi solidarno pogasimo svetla i odemo u neki drugi bircuz.

Uglavnom, idu novogodišnji praznici i ostali spektakli, potrošačka korpa će mutirati u neki potrošački ambis, ali samo pribrano, uslediće i februar, koji je izmišljen baš zbog toga da bi se stegao kaiš, držala dijeta i negde zavuklo, sve dok ne prođu posledice cirkularnih sms čestitanja, mamurnih svitanja i svih vatrometa koji dobacuju do nebesa, gde nam je oduvek bilo mesto, ali, eto, sila zemljine teže se ne slaže sa nama.

Dakle, iscurila je još jedna, neki kažu, baksuzna 2013. godina. E, da nam baksuzluk staje u jednu godinu odavno bismo mi bili Sveta Nacija u katalogu istih. Priznajem, u moje zablude spada i klinačko verovanje u futurističke filmove. Zaista sam očekivao da će 2013. godine leteći objekati cirkulisati između oblakodera. Eh, u šta i u koga sve nisam verovao.

Umesto letećih tanjira, došle su godine kada ljudi lete sa posla, a pre toga nisu naučili kako se aterira. Još uvek veruju u nekog drugog, iako im svi u ime sistema ovih dana poručuju da od drugih vajde nema i da je neophodno da ljudi najzad poveruju u sebe. Verovati sebi - teškog li zadatka! Da je to lako, zar bi nam veliki vođa bio potreban?

No, sve ovo nije razlog da se lepo ne provedete, gde god bili - u VIP lokalčiću, na nekoj vrh planini, na fensi morskoj obali, na kućnoj sedeljki, na nekom trgu ili u krevetu - sasvim je svejedno, jer što bi pesnik rekao "praznici su u nama". Ipak, pre nego se opustite i otpustite, rezimirajte godinu, objektivno, samokritično, budite u trendu, smenite predsednika zgrade, ministra vašeg kućnog budžeta, opsujte majku lideru preduzeća, štrajkujte glađu (možda ćete daleko dogurati), prekinite nečiju zdravicu, samoorganizujte se u neko privremeno veće, akreditujte se, rekonstruišite se, najavite bolje sutra odlučno i nemojte odustajati, jer samo ste vi još sebi ostali.

I pre nego dočekate Deda Mraza, znajte, nije fraza, ne vrede nam mnogo nove godine, ako nam ostaju prevaziđene navike. Dani mrmota funkcionišu po jednostavnom "copy-paste" principu. Ok, rutina je možda lakša opcija, ali priznajte, između četiri zida vam neretko dođe misao koja kazuje da je sve to opako, naopako i dosadno. Naravno, sve će to, jednom, kao u divnoj pesmi, prekriti ruzmarin, snegovi i šaš, ali imam utisak da je moglo i može  mnogo, mnogo bolje. Samo, ima li volje?

Ili je bolje da ne pitam ništa? Pa, da…