012 na 021

Piše: Milan Ceković

Samo nam fali da opuštenih moždanih vijuga radimo fiskulturu. ‘Ajte, molim vas…

Cenzura je ovde bar opšta kultura, osim ako nisu u pitanju gluposti i prostota. Da mi lepo ukinemo sami sebe, jer sve mi se čini da su sve priče ispričane i da smo mi odavno rekli šta smo imali. To što smo imali je više bilo za tajac nego za priču. Puk je zreo za muk!

Moja prva iskustva sa cenzorima vezana su za moju pokojnu babu - večitog fana pokojnog Tita i pokojnog Slobe. Stalno mi je govorila da mi je jezik predugačak i da bi mi bilo bolje da ga skratim. Nešto kasnije sam upoznao tipa u trendu (cenzura je uvek u trendu), koji se teatralno zgražavao i čudio što ja kao neko ko radi u prosveti piše neke izrazito metaforične tekstove.

Poželeo je da mi podavije rep, ali sam mu fino objasnio da sam rasna kera, da mi je rep skraćen (za razliku od jezika) i da nemam vremena da imam posla sa tipovima koji su u permanentnim tripovima da su ovozemaljski bogovi.

Ironiju na stranu, a ruku na srce, sa scene se treba povući kada je aplauz najgromoglasniji. Ok, u slučaju mojih tekstova, nisu reakcije bile baš ovacije nacije, ali daj šta daš, bolje išta nego ništa. U svakom slučaju, šta god da čovek radi trebalo bi da ima meru u tome.

Pogotovo u ovim danima kada su na repertoaru lokalni izbori, dočeci, reprize, Božići, slave, unakrsna paljba familijarnih političkih prepucavanja, itd. Zaista, između rakijica, sarmica, pečenja i vatrometa ekonomske krize, valja malo odmoriti glave od večite analize i kojekakvih, pa i mojih komentara. Mamurluk ionako sam po sebi dovoljno smara.

Dakle, ovo je poslednji tekst u prvom serijalu, koji sam intimno nazvao "012 na 021". Zašto takav naziv?

Simbolika: dvanaest je broj tekstova u prvom serijalu, dvanaest je bilo i žigosanih (ako se ne varam), dvanaest je godina koliko i sam živim u Novom Sadu, a "012" je pozivni broj za grad u kojem sam rođen i za rudarsko mesto u kojem sam odrastao, a nadam se da je jasno i da nije sporno šta znači "021". Nastavak će uslediti u februaru. To je prazan i dosadan mesec, idealan za čituckanje.

Veliko hvala ljudima koji uređuju ovaj dragocen portal zato što su mi omogućili da prezentujem neke svoje misli i svim čitaocima koji su komentarisali i preporučivali tekstove. Moram da spomenem i one koji su u svojim komentarima tvrdili da sam ja samo jedan od mnogih pametnjakovića, jer su mi pomogli da konačno shvatim da se kosa sa moje glave povukla od najezde pameti.

Za kraj, na početku zime, umesto Deda Mraza želim Novom Sadu i njegovoj riznici pisane reči da poklonim kostolačke rime u formi jedne slike, u nadi da ćete ovaj poklon pročitati pažljivo i sa razumevanjem, kao što i dolikuje članovima literarne sekcije.

"Slika" - Novogodišnji poklon Novom Sadu

Postoji jedna slika u jednom srcu u koju staje: čaroban slap, sat na tvrđavi, tvrđava, plava dubina Dunava, prim sa Petrovaradina, miris vina iz noći kada je ceh bila gorka istina, tama sa Novog naselja, spora nedelja, neka tvoja neostvarena želja, ples katedrale i Saborne, žagor iz Modene, Laza, Đura, Pera, Mika, Mihajlo, Svetozar, Jova i Janika.

U njoj kao biseri sijaju latica iz Dunavskog parka, Adica usred letnjeg mraka, a tu negde drema Grbavica umorna od pijanih studenskih noći, njoj ni Limani ne mogu pomoći, kada se razuzdana raspeva, dok nad njom vedro nebo seva.

Ta slika je tron mudraca i njegovog dvorca između Štranda i Ribarca, ona je dom za Klisu Podbaru i Salajku, uvod za bajku u kojoj oganj iz očiju Boginje Grada gori, dok misao mori: "Prići ću joj sada ili nikada"!

U njoj su tišine mraka, miline tmine, svici, dvestašest koraka iz Dositejeve, svi stari i svi novi klinci, a tu je i paor koji dukate seje, ležerno, kao da su neka sića i čukanj čokančića, u čast Rumenačke, za koju Detelinara mladoženju bira - Najboljeg Sokačića.

U toj slici su svi tokovi duž keja, tornjevi koji zvone u onom refrenu, a preko mosta kad svi točkovi krenu, čuju se otkucaji srca svuda i u svemu.

To je slika o transu kada Voša osvaja Ligu šampiona, rušeći Barsu na sred nekog velikog stadiona.

U nju katkad zaluta jedna mala prelepa sa Telepa i ono savršeno lice iz Kamenice - Merna Jedinica Za Moj Blam. Ma, ne vredi to da pripovedam, sada je kasno za sve, znam…

U toj slici je kas koji se čuje svaki čas kada pomislim na princezu sjajnu na holštajnu i njen osmeh koji spasava svet…

Da, toj slici svašta pada napamet, ona je prostranstvo Trga slobode, pasaži je katkad u pijanstva vode, u njoj se čuje pesma što ide uz litar belog i litar sode, a tu je i drvored iz Radničke što donosi spasonosan hlad…

To je jedna velika slika, mislim da se i ona zove Novi Sad.