Tog ponedeljka (posvećeno Milošu Jovanoviću i svim dobrim ljudima)

Piše: Milan Ceković

Između ostalog, razmišljao sam i o besmislenoj izbornoj kampanji, šta bi mogla biti tema mog sledećeg teksta koji ću napisati za ovaj plemeniti portal.

Razmišljao sam da li to što pišem ima smisla i da li to uopšte nekoga zanima? I tako, iscureo je taj dan valjano, kada je zazvonio telefon. Na moje razdragano javljanje, ozbiljan glas moje drage prijateljice nosio je tužnu vest: "Ti ne znaš? Umro je Miloš!"

Muk… Ne znam šta sam odgovorio, nije ni važno.

Umro? Uvek se setim onih Antićevih stihova "ako ti jave: umro sam, ti znaš - ja to ne umem". Da, znam, ni Miloš to ne ume. Ipak, otele su mi se neke suze, iako sam se trudio da ubedim sebe da to nema smisla, jer to što se naziva smrt je zapravo vrhunac našeg neznanja. Da, baš tako.

Neću pisati o Milošu multimedijalnom umetniku, jer on je, što se mene tiče, bio najmanje ono po čemu je bio poznat. Radili smo on i ja, jedno kratko vreme, pričali smo mi i o poslu, svim čarima i provokacijama života, pesmama, muzici, filmu, reklamama, anegdotama, ali smo najviše pričali o besmislenosti ambicija i svega što je vezano za te snopove koji obasjavaju ljudske porive da se bude neko i nešto.

Možda sam imao sreću da ga upoznam na vreme, nakon mnogo toga što je bio i kada je sve manje bivao multimedijalni umetnik, a sve više filozof. Naprosto, bio je čovek sa kojim sam voleo da pričam. Naši razgovori su bili naše seanse.

Znao je da me sasluša, da me iznenadi, nasmeje, inspiriše, hrabri da ima smisla pisati i da me zamisli duboko nakon nekih izgovorenih rečenica. Znao je da mi ispriča neki svoj postupak i pita "da li sam preterao?". Znao je da me posluša i velikom pesmom "Sloboda" otvori svoj album "Ljudi od zemlje". A, znao je i da me sasluša, ali ne posluša i ne objavi divnu "Rusku pesmu".

Bio je ćudljiv, talentovan, neretko tih, duboko zamišljen, često haotičan i pomalo nesiguran u svoju posebnost. Ne, nije bio savršen čovek, jer niko nije takav, ali je bio magičan čovek, a malo ko je takav. Bio je vlasnik banjski smirujućeg glasa, bio je i dečak i mudrac, intuitivan i isuviše kreativan za sedenje na kojekakvim sastancima, a kao i svaki dobar buntovnik za neke ljude je bio nezgodan sagovornik.

Često odzvanja ono njegovo "Miko, pa jesmo li se za to borili?". Ma, bio je takav da bi bilo površno pokušati opisati ga. Naprosto, njegovo bekstvo do slobode, nije svako umeo da shvati i prihvati.

Neću pisati o njegovoj bolesti, borbi, mentalnoj snazi, optimizmu, hrabrosti, jer to je već negde zapisano, preciznije i lepše nego što bih ja učinio. Naprosto, od trenutka kada je saznao da je ozbiljno bolestan, odlučio je da svoj um suprotstavi bolesti. Samo naizgled deluje da nije pobedio, ali, verujte mi, jeste, pobedio je. Ta pobeda niti je objašnjiva, niti je opisiva, ona se priznaje i traje u nekim dimenzijama kojima nismo dorasli.

Uglavnom, on nije umro, samo je negde otišao, dovoljno da mi se ovaj grad skupi i postane nekako dosadno mali. Toliko mali da je vreme da svi ponovo odrastemo i budemo Ljudi Od Zemlje. Bolji ljudi za bolju zemlju!

Taj njegov proročanski "Tango za kraj" je Tango za početak svega. On se, zapravo, negde ponovo rodio. Što bi rekao junak iz mog neobjavljenog romana "tuga je jeftin račun za tako velike priče, pogotovo što se o večnosti ne govori tužnih očiju". Miloš je svoju misiju na ovom svetu završio, njegov talentovani duh je sada potreban nekim drugim, zahtevnijim dimenzijama.

Poslednji put kada sam ga video pričali smo o važnosti da se stane na loptu, ne juri za glupostima i pre nego smo se rastali zamolio me je da ga dobro pokrijem i da se ne ljutim što me neće ispratiti do kapije. Tog istog dana sam mu mejlom poslao jednu svoju pesmu. Njegov odgovor je sadržao jednu reč. To "odlično" je bio poslednji njegov pozdrav.

Tog istog ponedeljka, nakon saznanja da nas je napustio Miloš, javio mi se moj kum, ne bi li mi saopštio da mu je devojka trudna i da će u maju njih dvoje postati bračni par. Nedugo zatim, javila mi se moja prijateljica, koja mi je plačnim glasom pričala o Milošu, a zatim prizvala umeren osmeh u taj isti glas, ne bi li saopštila da se u tom istom danu venčala. Ona ovih dana treba da se porodi.  Da, sve je to ples života i smrti, igra čijoj filozofiji nismo dorasli.

Tog ponedeljka ponovo sam preslušao Milošev album, pogledao neke fotografije, prisetio se nekih dana i razgovora, i tako, bio sam tužan i bio sam nekako čudno srećan, jer sam imao prilike da upoznam i družim se s Milošem, jednim diiiivnim čovekom, koji je mom životu i ovom svetu dao smisao. On je naprosto, bio i ostao veliko bogatstvo.