Ovde je tišina najgromoglasnija, ni tajkuni se više ne osećaju dobro

Piše: Milan Ceković

Teško je naići na ozareno lice, na osobu iz koje izbija optimizam, na pokretačku energiju. Ovde se čak ni tajkuni više ne osećaju dobro.

Zaglavljeni su u zasedi gladnih pogleda, zabrojani su u vrtlogu bezbrojnih firmi koje imaju i ne uspevaju da ih nabroje, zarobljeni su u preziru prevarenih, neki su večito nespokojni u svojoj neumerenosti, neki u pripremi bekstva, a neki su do napada panike opterećeni strahom da će ih pomahnitala i sluđena gomila rastrgnuti kao stek, kada dođe do konačnog obračuna.

Realno, teško je polet za bolji svet očekivati od izmrcvarenih ljudi. Ratovi, piramidalne banke, sankcije, hiperinflacija, bombardovanje, tranzicija, ekonomska kriza, korupcija i mnogo toga još permanentno je na repertoaru u minulih gotovo četvrt veka. Dezorjentisana su prazna lica pod oblakom briga, bez osmeha koračaju neke sene, sve više obesmišljene u vremenu i prostoru. Nema reakcija, osim ponekog "nije mi ni do čega", "nemam vremena", "pusti me molim te", "ništa me ne zanima".

Neko poprilično umoran još uredno i teledirigovano glasa za večite loše izbore, neko prepadnut deli stranačke letke zarad očuvanja radnog mesta ili nadajući se da će dobiti posao, a ostali se teturaju u mimoilažanju loših sudbina. Ljudi su ovde postali višak. "Pod okriljem ovog sveta čovek sve više sam sebi smeta", napisah pre petnaestak godina u jednoj pesmi. Naprosto, sve nas je manje, ali i to je mnogo nakon svega. Toliko je tesno postalo da ni Crne hronike ne stižu da popišu svaki krvavi pir.

Studentima je ukradena budućnost, njihovi roditelji su zaglavljeni u neznanjima i sapunicama, a njihovim babama i dedama ostaju okrajci neke prošlosti u koju se stiže sećanjem preko autoputa bratstva i jedinstva. Primerci za koje navedeno ne važi stidljivo čuvaju svoja zadovoljstva, svesni da je sve manje lepo očajnima pričati o lepom životu. Profesori ćute, krune svoje minute, zebeći nad svojim pozicijama, a neki lažnjaci se u tom ćutanju kite akademskim perjem, iako je magla njihova glavna referenca.

Sudstvo je zatrpano sa million i po nerešenih predmeta, privreda grca u sveopštoj nelikvidnosti, a zaposleni su postali raritetna vrsta. I tako, merkamo se hladnim pogledima u prolazu, kao revolveraši, niko nikome više ne veruje, sumnja se množi i nešto se čeka. Tišina je najgromoglasnija. Ko će prvi da potegne?

Neretko pomislim da bi najbolje bilo da se svi bar na kratko iselimo, ostavimo Srbiju praznu, kao pustu ledinu i onda, kada se priberemo i saberemo, iznova krenemo da naseljavamo delove ove zemlje. Naravno, smislenije, organizovanije i ravnomernije. Neka to ovoga puta bude seoba sa povratnom kartom u ruci.

Ovde se ni genijalne ideje ne bi čule. I kada bi se čule, malo ko bi to razumeo, a i kada bi razumeo malo ko bi to umeo da sprovede. Ogromna većina ne veruje da je moguće išta promeniti. Ljudi su se predali! A baš se od tih nosilaca belih zastava priželjkuje energija za preporod. Naprosto, kao da je potencijal za jedan kvalitetan život potrošen na nekim mitinzima, u nekim redovima, u rovovima, u podrumima, u finasijskoj gimnastici i večitom pitanju - kako dobaciti do prvog?

Nikome više nije stalo ni do talentovanih, oštroumnih, obrazovanih, već se samo klima glavom, uzdiše i šapuće "beži odavde!". Očigledno je da talentovani, oštroumni i obrazovani samo smetaju svojim nezadovoljstvom. Ma, kad čovek ima svoje, samo mu još fali tuđe nezadovoljstvo.

Poneki bljesak radosti iz mora mladosti budi nadu, ali se ubrzo uviđa da je to samo kap u sve više Mrtvom moru. U tom opštem posustajanju logistiku nam pružaju 29 banaka, 16 univerziteta, desetine nekakvih stranka raspoređenih na nekim koalicionim listama, uglavnom stisnuti oko cenzuzsa. Samo nas nigde nema!

I kako tu pučinu zatalasati? Kako plivati? Šta to može žive mrtvace nagovoriti da je vreme da se ponovo rode, bore i ne dozvole da tek tako prođu i nestanu? "Ludilo je kada stalno ponavljaš istu stvar, a očekuješ drugačiji rezultat" , reče naš slavni zet Albert.

Da, možda smo mi zapravo samo taoci naše metode. Možda je sve jednostavnije nego što možemo pretpostaviti, ali, eto, naš um funkcioniše kao um dresiranog psa. Bar da kao psi imamo razvijen instikt za preživljavanje. Ali ne, mi smo još kao živi prihvatili da koračamo mrtvi. Sramota života!

Promenimo metodu! ‘Ajde da uradimo sve suprotno od onoga što nam uglavnom pada napamet, a to je da teramo po starom. ‘Ajde da ne pristanemo da je nemoguće da bude bolje. ‘Ajde da se malo bolje odmerimo, proberemo, ‘ajde da živimo, a ne životarimo, ajde da od jednog instrumentalizovanog puka evoluiramo do pokretača, koji svakog jutra svoj svet bodre hukom života. ‘Ajde da oduvamo ovu paučinu jednom zauvek i jednom za svagda shvatimo da smo ljudi, a ne gomila za čerupanje. ‘Ajde da iskočimo iz svojih monitora, displejova, izađemo iz svojih rupa i ponovo se pogledamo u oči, valjda je neka iskra u njima ostala. ‘Ajde da glasamo za sebe, tako da svako postane sam sebi lider i spasitelj.

Nemojte samo reći da nemate vremena za to, jer ako za to nemamo vremena, onda nam trajanje i nije potrebno.