Nepristajanje

Piše: Milan Ceković

A izgleda ovako: Izopačen sistem vrednosti - loša selekcija - dezintegracija - devastacija - kolaps! Naprosto, kauzalni odnos (ili uzročno-posledična zakonomernost) važi i kada su dobro upakovane laži svuda oko nas.

A, zašto je tako kako je? Zato što se to "zašto" kao reperzent kritičke svest sve manje čuje. Zato što se pristalo i pristaje na sve. Zašto se pristaje? Zbog ličnih interesa koji podrazumevaju da se ne talasa, zbog neznanja, naivnosti, opsena, idolopoklonstva, zona komfora, loše pothranjenih ambicija, ali pre svega zbog straha. 

Nisu retki ljudi koji uočavaju anomiju, nepravdu, besmisao, ali nisu spremni da se pobune, aktiviraju, izraze protest. Izgovori su pretežno egzistencijalnog karaktera. Da apsurd bude veći, pristankom se iz godine u godinu brani sve manji ulog sopstvenog života. Najpre biva "sve je tako kako kažeš, ali ja ne mogu da se pobunim, imam dobro plaćen posao", zatim priča aterira na "ja imam kakav-takav posao i kakvu-takvu platu", zatim se svede na "ja imam posao i platu koja kasni" i onda usledi tužan kraj: od plate i posla ni traga, ni glasa.

Tako se isto i žaba može skuvati - lagano, postepeno: hladno, mlako, vrelo, skuvano!

Šta je rešenje?

Rešenje je poći od sebe, biti hrabar i ne pristati. "Ljudi sa hrabrošću i karakterom uvek izgledaju zlokobno ostalima", reče Hese. Da, nepristajanje je lični čin i cena je neretko usamljenost, margina i prezir onih koji su pristali, ali to je sve malo spram pristanka na ulogu pokretne ljušture.

Moj lični čin i cilj je da ne pristanem da ćutim ili beživotno govorim antiživotne sadržaje: "ne vredi", "nema ništa od toga", "lepo, ali to je utopija", "neki su već pokušali i vidiš kako su prošli". Ne pristajem da je pojedinac nemoćan, zato gunđam, pišem, ironišem, analiziram, nisam u većini, ali nisam ni jedini.

Ne pristajem da budem pobednik tako što ću u svoje pobede utkati stotine tuđih poraza. Ne pristajem da budem mentalno lenj i da mi mozak ispiraju rijalitiji, sapunice i da stranačke parole kao papagaj preletač ponavljam kao lične stavove. Ne pristajem da svojim imenom potpisujem tuđe sadržaje, niti da svoje tekstove pišem pod lažnom slikom i pseudonimom. Ne pristajem da agitujem da me bilo ko voli, podržava, da se bilo ko divi mom pisanju, niti pristajem da se bilo kome uskrati pravo da napisano kritikuje, ali i ne pristajem da se prepucavam sa večitim vojnicima i nakon napisanog dodatno crtam ne bi li suština teksta bila shvaćena.

Ne pristajem da se divim neizgrađenim kulama i gradovima, kad vidim da nam i sa šalterom za brze odgovore sporo ide. Ne pristajem da verujem u one koji svoje krhke sujete decenijama halapljivo hrane rejtinzima, mandatima, blicevima, kamerama, parolama, kabinetima, protokolima, dirigovanim aplauzima, ovacijama, štelama, skupljim perjem, dok je oko njih sve očerupano. Ne pristajem da budem protiv hapšenja ubica i lopova, ali i ne pristajem da verujem u likove koji poltronski klimaju glavom dok lider govori o opštem dobru, a nakon toga sve što rade je samo formiranje sekcija loših selekcija u cilju obezbeđenja sopstvenih pozicija. Ma, ne pristajem da iznova glasam na izborima, a posle obolim od amnezije i zaboravim sve te velike izgovorene reči u formi obećanja.

Ne pristajem da je cena reformi to da učitelj bude golja, a direktor javnog gubitaša najpoželjniji mladoženja milionskih primanja. Ne pristajem da me ubede da je nakon raznih odobrenih otimačina bilo nemoguće oformiti fond za pomoć deci koja boluju od retkih bolesti. Ne pristajem da platim školarinu, a da mi se ne pruži onakva usluga kakva je prezentovana u šarenim bukletima pre upisa i da mi se umesto toga nudi koncept "evo ti pozitivna ocena i brzo ćeš dobiti diplomu". Ne pristajem da kupim radno mesto i budem još jedan u moru onih koji misle da će ušuškano dremajući u jaslama javnog sektora dosanjati snove o večitoj sigurnosti.

Ne pristajem da budem ćata nekome ko misli da će računar eksplodirati ako klikne mišem. Ne priznajem uspešnost i značaj cica-mici samo zato što se poigrala sa moćnikom. Ne pristajem da sedim na sastancima, klimam glavom i sa izveštačenim osmehom podnosim izveštaje koji nemaju veze sa životom. Ne pristajem da mrzim bilo koga zato što je to navodno oličenje patriotskog i hrišćanskog. Ne pristajem da pokunjen prođem dok neko šamara ženu ili dete na sred ulice. Ne pristajem da više cenim silikonsku pevaljku od talentovanog pisca, najboljeg studenta ili magičnog uličnog svirca. Ne pristajem na mnogo toga još i u redu je taj ceh da sam loš u očima mnogih. Nema kajanja, to je cena izabranog trajanja.

Nepristajanje je, po mom mišljenju, rešenje, a ne kalkulacija, šibicarstvo, kukavičluk, stisnutost i besciljno tumaranje do smrti. Rešenje je osvestiti se i sresti sa sobom. Mi smo misleća bića, a ne stado, nama je potreban smisao, a ne čoban. Rešenje je tekst, pesma, šetnja, vapaj, parodija, skup, huk, zapažanje, inicijativa, reakcija na svaku anomaliju, ljigavštinu, manipulaciju i laž. Rešenje je ostaviti hijene bez našeg pristanka da budemo plen.

Verujem da će desiti šopenhauerovska "evolucija istine", da će desetine uskoro postati stotine, da će se prepoznati, družiti se, pa će ohrabriti druge da razmisle, pa će se dogoditi millioni nepristajanja iz stotina nekih opravdanih razloga. To je rešenje, tako se bori za smisao, tako se stvara uticajno javno mnjenje i kritička javnost. Ukoliko se to ne desi, zar je važno šta će biti?