Moć ideja

Piše: Milan Ceković

Zamislite dijalog dečaka koji u to vreme nekome objašnjava da je moguće da postoji kutija koja omogućava, kada se uključi u struju, da se vidi nešto što se dešava, na primer, šest hiljada kilometara daleko. U očima mnogih, verujem, da je bio klasičan ludak. I ne samo on.

Ko zna kojim su sve imenima nazivali Teslu. Žil Vern je verovatno za mnoge bio tamo neka budala u tripu. Kažu da su Ajnštajna zvali "ludi Marićev zet". Zamislite izraz nekog čoveka kojem braća Rajt objašnjavaju da je moguće konstruisati objekat koji leti, u vremenu kada je svest o letenju bila vezana samo za živo biće koje se naziva ptica.

Naravno, kad smo kod televizora, neko će možda pomisliti da je upravo televizor doneo opštu destrukciju, ali ako se malo bolje razmisli, ustanoviće se da nije sporan izum, već upotreba istog. E, tu dolazimo do destruktivnih koji ne umeju da iskreiraju, ali umeju da zloupotrebljavaju iskreirano.

Mnogi genijalci su imali vizije ali i podsmeh ljudi koji se dave u svom medikritetstvu. Najlakše se rugati bez ideja, bez fokusa, opterećeni palanačkim rekla-kazala stilom življenja. Šta hoću reći? Moć ideja je neverovatna! Sve počinje od ideje. Naravno, neophodno je znanje, neki instikt božanstvenog kova, istrajnost, energija, ali ako ne verujete da nemoguće može postati moguće, onda se ostaje u svetu determinisane realnosti.

Da je "tako je kako je" jedina mogućnost, čovečanstvo bi danas bilo na niovu razvoja čiji je glavni spektakl vatra nastala nakon upornog tucanja kamena o kamen. Jasno vam je da se ovde radi o idejama koje su pokretači opšteg dobra, jer znam da je baciti atomsku bombu takođe posledica ideja.

E sad, sklon sam ironiji, ali katkad je ironija dobra hipotetička osnova. Kada bi se nekako napravila neka studija o tome šta je više imalo podrške, da li kreativne ideje za napredak čovečanstva ili ideje koje su bile čista destrukcija, verovatno bi se uvidelo da je upravo taj odnos metafora dobra i zla. Ta borba uvek traje. Gord čovek, bez previše smisla za lepo, za celinu, za razvoj društva će naoštriti laktove i krenuti ka poziciji, dok će dobronamerni talentovani čovek živeti u nekom svom svetu sanjajući bolji svet.

Mi smo tu gde jesmo jer su osrednji sa naoštrenim laktovima dobili većinu duela. Zato treba igrati brzo, sa malo dodira, kreativno, filigranski i pobediće smisao. Trebalo bi izaći na teren, proturiti im kroz noge, poslati ih u prazno i postići neke golove koji se ne viđaju svakodnevno. Mnogi sanjari moraju postati pobednici, ali za takav ishod potrebno je da se aktiviraju, jer sanjarstvoje upravo velika želja bez akcije!

U skladu sa ovim stavom, ovih dana u jednom malom rudarskom mestu pokušavam da sa nekim mladim ljudima pod firmom "Buđenje" osmislim stil igre, koji je lep za oko, koji daje rezultate i koji raduje publiku. Nije lako, ima onih koji zvižde, misle da nismo normalni, ali kakva nam je normalnost, to mi sve dođe kao kompliment. Neki govore da je to čista utopija, da je nerealno, ok, kažem im ja, ali me samo zanima odgovor na jedno pitanje - a, kakav je ishod ili rezultat svega onoga što vi nazivate realnim? Bojim se da je ishod potpuni raspad sistema!

Ma, jasno je meni da su decenijama ljudi gubili nadu i teško ju je probuditi, ali put do pobedničkog plesa je dug i moguć je, što je najvažnije.. Treba igrati, igrati, igrati, jer život koliko god je surov, zapravo je igra nekih kategorija o kojima i nemamo dovoljno razvijenu svest. Nije tužno kad čovek bez ruku i nogu pliva i trudi se da živi svoj smisao, tužno je gledati ljude koji imaju veće kapacitete da se bore za svoj bolji dan, a to ne čine.

U nadi da ćemo pobediti, da će se čuti huk, napominjem da mi kao pobednici nećemo likovati, jer ako mi pobedimo, to znači da će pobediti i oni koji zarad sitnih lični koristi danas ne znaju šta čine.