Bravo, majstore!

Piše: Milan Ceković

Pa ćaskaš sa šoferom (uveliko svojim intimusom), izađeš iz automobila, uđeš u šmekerica kabinet, sačekate lepuškasta sekretarica, spremna da te upozna sa dnevnim rasporedom, zatim krenu telefonski razgovori sa partnerima, pajtašima, štela majstorima, baviš se bilansima, izađeš iz kabineta, uđeš u pomenuti auto, odeš u restoran na ručak, zatim opet u kabinet ili pravac ka nekom spektakularnom mestu.

Letovanja su takođe spektakularna, zimovanja u tom rangu, polećeš, slećeš, prijemi, kokteli, keterinzi, lepe žene svuda oko tebe, a sve manje oko mene i zona komfora se širi, a ti sve užim pogledom gledaš na realnost koja postoji mimo tvog staklenog zvona.

No, naučio si neke cake, smeškaš se, a misliš sve najgore, sve razumeš ’i ti si sam u problemu, pride umeš da šarmiraš, držiš se apstraktnih formi izražavanja, procenjuješ psihološke profile, osmišljavaš kako sa kim treba ući u razgovor, javićeš ti nekom, samo da te taj ne zove, obećavaš, prizivaš svetlu budućnost, žedne preko vode prevlačiš, čovek ti liči na šraf u mašineriji, a glavni cilj je, zapravo, da što duže ostaneš u sedlu, jer ti si jahač, a mi smo kopitari ubeđivani da smo ljudi.

I što više vreme prolazi, ne možeš da postigneš sitost, alaviš se do gornjih granica mučnine, pogled ti je sve gladniji i gladniji, ali sve manje i manje vidiš. Kad čuješ vapaj, kad ti neko pokuca na vrata, sujeta ti zazvoni u glavi, tada ti se ukaže slika sopstvene žrtve, sačekuša, zavera politike i ko zna čega još.

Ne znaš da li vredi otvarati taj bunker, jer promaja paranoja stupa na scenu ili je bolje zatvoriti se dok neko ne razvali. Računaš da to očajno stado nema pastira i da su mnoge ovce odavno ošišane i da im nije više ni do čega.

Da, ti si veliki igrač u maloj smrtnoj priči i tvoja su konta prepuna ojađenih života. Moćan si, ali još išteš zaleđinu nekog tamo vrha, jurcaš zajapureno tragajući za svojim agentima koji mogu da te približe Prvom, tražiš podršku, interesne gerile, uživaš kada te slikaju, snimaju, tapšu po ramenu, kada se u tvom prisustvu snebivaju, kada te hvale, kada te slepo slede poštene glave sve ubeđeni da si ti zaista zainteresovan i za njihovo bolje sutra.

Odmeravaš svaki korak, mozak ti brblja ne bi li opstao na svom tronu i toliko ti dobro ide da misliš da će to večno trajati. Gorke sudbine tipova iz serijske proizvodnje kojoj pripadaš, ne smatraš svojom pričom, jer ti si veći igrač od onih koji su pali zaigrani u tamnom kolu očaja i sjaja. Traješ jer uzimaš, a ne daješ i misliš da sve zavisi od od manjine koja mnogo ima i veruješ da je većina koja nema zapravo deo tvog problema samo kada ti mahne sa obale smisla.

Da, ti si taj izdanak obesmišljenog sistema, jedan od mnogih, jedan koji zna kako je to biti baja na polažaju, pedigriran, namiren, dobro prekriven, pokriven, maskiran, naviknut na tretman i poštovanje, ti si taj koji je neuništiv i koji dlaku menja ubeđujući pokolenja da bez tebe njihovi dani ne vrede mnogo. Ma, ti si taj koji misli da samo ti taj i možeš biti i samo tako, do kraja, dok ne pogasimo svetla, a onda nastaje mrak, a onda nas slobodno dodatno uplaši sa "buaaaaaaaaaaaaaaaa"!

Bravo, majstore!