Umesto opravdanja

Piše: Milan Ceković

I eto, te večeri na tom mestu nisam bio. Razmišljao sam kako da nadomestim moje odsustvo, iako sam znao da bi mi Miloš opravdao te časove kada bih mu objasnio razloge pomenutog odsustva. Na kraju krajeva, zar je važno gde sam ja, spram toga gde su moje misli? A, tog petka moje misli su bile u Studiju M.

Dakle, umesto opravdanja prilažem pesmu posvećenu mom prijatelju i prijatelju Radija 021, uz obećanje da ću je jednom negde odrecitovati. Samo da znate: odlično recitujem!

Miko, jesmo li se za ovo borili

"Šiki-miki…

Miko, jesmo li se za ovo borili?!
Nismo…

Ostaju reči…
Ostaje slika…
Ostaje zvuk…

Ni danas ne znam sasvim, ali živim nekako sa tim:
Zašto je taj čovek meni bio posebno drag?
Možda zato što je bio plemeniti vrag koji kada god je hteo bio je i anđeo.
Možda zato što je svojom širinom zagospodario dubinom moje duše
i zaseo na tron jednog sveta u kojem teku neki drugi sati.
Možda baš zato što taj zvuk, tu sliku, te reči,
nije svako, tek tako, lako mogao da shvati.

I sad kada nadire glas iz tih dubina i kada odjekuje sa tih talasa,
naiđe iz neke tame obasjana silueta iz drugoga sveta,
prepoznam taj usporen hod i negde tamo uznemiri se nebeski svod,
i na licu zagospodari grimasa: "Miko, jesmo li se za ovo borili?"

Ej, postoji li šansa da ta reč, taj zvuk, ta slika
probudi usnule ljude od zemlje?
Da li zaista postoji šansa da je ovaj maj dokaz
da je taj "Tango za kraj" zapravo početak svega?

Ne, ne, nisu ovo dobri stihovi,
iako su možda panonskog bluza vredni.
Ne, ovo nije sećanje na njega,
jer sećanja su za one koji nisu sa nama.
Sećanje je spram njega obična fama,
nesadržajna tama, galama bez smisla.

Ovo je demistifikacija smrti
dokaz za njen konačan poraz.
Smrt je nemoćna spram čoveka kojeg je,
koliko god je to htela, uzalud odvela.

Mi ga i dalje vidimo, njegov film se vrti,
Možda i ne verujemo u to što vidimo i čujemo,
ali vidimo i čujemo.
Čujemo: stih, britku misao,
zarazan osmeh koji prožima šarmantan greh,  
a tu se baškari i ne mari za naopake stvari,
veličanstvena potreba da se kazuje,
pokazuje i daruje mladosti.

I zato, posle svega, nema sećanja na njega,
jer on se pamti kao deo naše radosti.