Ko zna da gleda, sve vidi

Piše: Milan Ceković

Što se mene lično tiče, ne mora da brine, ali na neke glasače PUPS-a trebalo bi obratiti pažnju. Život je takav da kad najviše volite da glasate, dve godine bivaju večnost.

No, ja sam barem merna jedinica za strpljenje. Za mene čak ne važi ni ono "čuvaj se gneva strpljvog čoveka". Ma, kakvi... Očeličio sam se.

Doživeo sam da se raspadne SFRJ, da se završe SFRJ ratovi, da se obuzda hiperinflacija, da Jezda i Dafina ne budu elita, da se potpiše "Dejtonski sporazum", da odslužim vojni rok, pa da budem malo mobilisan, da se okonča bombardovanje, da se skine Sloba, da se skinu sankcije, da odem u inostranstvo prvi put u 23-oj godini, da G17 od grupe eksperata postane stranka (kasnije sve to preraste u neke regione, ni manje, ni više, nego ujedinjene), da Svetu Marku zameni Svevišnji Evro, da se ubije premijer, da nas napusti i Crna Gora, da izgalasamo novi Ustav, da se DS i SPS pomire jednako bolni, da današnji premijer ne bude radikal i da za života shvati značaj pada Berlinskog zida, da današnji predsednik, a tadašnji vođa opozicione stranke preživi štrajk glađu i završi faks, da SNS i URS naprave koaliciju, da Tadić izgubi izbore, pa napusti DS, da DS osim onog  "žuti" na sebe navuku etiketu "sapunjasti", da se nakon više od 20 godina ne emituje "Utisak nedelje", i mnogo toga još, uključujući završetak saradnje sa Haškim tribunalom, akciju "Sablja", parade i sve druge spektakle koji su obeležili moj život, a ne mogu stati u ovu kolumnu.

Dakle, dočekao sa da oćelavim i da mi brada malo posedi, a da na političkoj sceni zavlada potpuno nov, perspektivan tandem, preporođen, preobražen i ekonomičan što se tiče slova u prezimenima Vučić-Dačić. "Neki novi klici... Neki novi klinci... Neki novi..."

Dakle, za mene je tih godinu-dve strpljenja, zapravo, luk i voda, samo još da nađem neki posao koji mi garantuje prosečna primanja, jer od ovog stranačkog kadrovskog nasrtanja na radna mesta svi se prave da ne postojim. Mašem im ja: "Eeeeeej, tu sam, još uvek oran i spreman na nove pobede...". I društveno-odgovorno sam se angažovao, ali ni da pipne! Ma, ni privatnici me ne ljube, samo im ja falim da im solim pamet, kad oni odavno sve znaju, a razultati su svuda oko nas. Sugerišu mi da pišem neke molbe, ali, ja bih da odolim da posle svega molim i to one koji ne vole generalno da čitaju, a kamoli molbe.

Čak se i botovi sve više puštaju na mene, kao da sam ja baš taj koji može da ugrozi trenutni raspored snaga na terenu. Molim vas, kratkotrajna informativna emisija kaže da vladajuća stranka ima više od 50% podrške građana. Lepo, uz mali dodatak koji glasi "...grđana koji bi izašli na izbore". Preciznosti radi. No, sa takvom ubedljivošću i takvim poverenjem, ništa mi drugo ne preostaje nego da sačekam dve godine i pozitivne rezultate koji se sveukupno nazivaju "NORMALNA SRBIJA".

Nadam se, bilo bi pošteno, da tada dođe i moje vreme. Do tada ću se negde zavući, malo čitati, meditiraću, uređivaću travnjak, baciću se na dijetu, možda za svaki slučaj naučim nemački jezik, tragaću za honorarnim poslovima, i tako, polako i strpljivo, pa dokle dobacim. Ionako sam mnogo toga bio...

Da se razumemo (ako još uvek to umemo), nemam ništa protiv bilo čega, ja sam samo protiv toga da svašta nešto čekamo i u svačemu učestvujemo, a da na kraju razultat bude - operacija uspela, pacijent mrtav. Nema tih reformi i nema magarcu zelene trave na vidiku sve dok selekcija u ovom društvu ne bude pozitivna i mediji ne budu u zamci oglašivača i lovaca na glasove. Sve manje novinara, sve više zastupnika. Mislim, ko zna da gleda, sve vidi...

Uprkos stereotipu, nije članska karta sama po sebi loša stvar, ali ona ne može biti bolja stvar od znanja i sposobnosti. Trebalo bi, ako ima pameti, mlade i najobrazovanije ljude, bez obzira što nemaju iskustvo, pustiti u igru. Oni imaju nova znanja, energiju i želju za dokazivanjem, a to je tako mnogo u vremenu kada se sve brzo menja osim Srbije. Naprosto, uloga svake vlasti je da prepozna potencijale i resurse u jednom društvu i te resurse stavi u funkciju razvoja pomenutih potencijala. Ali kod nas je sve naopako. Naravno, najviše se opiru oni koji su tamo gde im mesto nije.

Napadaju, bune se, prete i toliko ih ima da je teško sprečiti propast. Iz njihove perspektive je divno i veruju da će to "divno" još dugo trajati. Ok, tu smo, posmatramo, neki odavno ubijeni u pojam, neki ćutke, neki gunđaju, ja, eto, malo zarad mentalnog treninga, pišem, pa ćemo videti kud plovi ovaj brod. Ako je uopšte reč o brodu, jer sve mi se čini da je u pitanju bušna kao sito šajka.

I tako, ako me neko slučajno traži, javite mu da sam na onom mestu gde jedino ja mogu biti i strpljivo čekam da se desi davno obećano. Obećanje, kaže stara mudrost, ludom radovanje, ali normalnost u ovom društvu odavno nije korisna kategorija. I za kraj, najiskrenije, bez ironije, da se ne ljutite ni vi koji se pripremate da pljujete ove redove:

Najsrećniji bih bio kada bi se ispostavilo nakon dve-tri godine da sam na ovom portalu pisao pesimističke gluposti i da nisam verovao u baš ovako najavljen proces preporoda. Odnosno, do ushićenja bih došao kada bi za dve-tri godine Srbija postala uređena država. To bi, zaista, bilo super i za neke od nas.