Mandat aplauz je uvek jači i duži

Piše: Milan Ceković

Dobar sledbenik uvek misli da mora jače i duže da udara dlanom o dlan od svih drugih, jer vođa, možda, u tom trenutku, baš njega gleda. Nije dobro da to bude ofrlje, mlako, već se mora uvideti divljenje, strast, poseban odnos prema, u ovom konkretnom slučaju, Čoveku Koji Nije Optimista. Sa takvim aplauzima u kadru ni ja nisam optimista.

E, baš od takvih aplauza bi svako normalan trebalo da se uplaši, jer u ovom konkretnom slučaju, to nisu aplauzi upućeni Aleksandru, čoveku koji ustaje rano, radi do kasno i koji je bio odličan student, već su to aplauzi upućeni premijeru, čoveku koji je na vlasti i čoveku zbog kojeg su oni tu gde jesu, iako toga možda vredni nisu. To su aplauzi koji će trajati koliko i njegov mandat. To su "mandat aplauzi", nešto slično kao "mandat doktorati".

Realno, u toj većini ima previše onih dlanova na koje se svako iole analitičan ne bi oslanjao. Ima vlasnika dlanova koji su isto tako strasno aplaudirali onima kojih su se ubrzo zatim odrekli. I Aleksandar je sa suzama u oku aplaudirao svome vođi. Danas ga je zaboravio, ali trebalo bi svega da se seti, jer i on može postati neko koga se odriču ti večiti lovci na svoje ušuškane pozicije. Zar je malo bilo u našoj prošlosti onih koji su došli na ovacijama nacije, a završili prokazani u tamama mutnih sećanja?

Možda je taj aplauz u Skupštini za mnoge oslikao moć, ali pre bih rekao da su takvi aplauzi manifest nesigurnosti, nervoze i potreba za halabukom. Takvih aplauza ima i na nižim nivoima. Nekada to nije aplaudiranje, ali jeste šlihtanje, tapkanje po ramenu, ucurivanje, smeškanje, nutkanje svega i svačega, samo da bi se moćniku prišlo, da se zadovolji njegov ego, da se uvlakač oseti sigurno, iako sa takvom posadom brodovi uvek na kraju potonu, tamo negde, daleko, na pučini besmisla i patoloških ambicija. Nema ništa gore za čoveka nego da pomisli da je veliki po osnovu broja uvlakača koje ima, jer sve veći broj takvih proizvodi sve veće negiranje realnosti, a kad negirana realnost dođe po svoje, onda uzalud ulizice postoje. Postoji samo surova istina.

Naravno, uvlakača ima u izobilju. Zakićeni su raznim perjima, cvetaju na familijarnim stablima, u komšiluku, u kabinetima, u postelji, u raznoraznim odborima i na mnogim drugim mestima. Neki su žrtve neznanja, a neki dobacuju čak do akademskih zvanja, uvek spremni da se odreknu profesionalnog zarad privilegija. Sve vri od preletača, poltrona i ostalih likova spremnih da se transformišu po potrebi. Samo je neophodno imati veliku ambiciju i na vreme prepoznati novog vođu. A vođe, bez obzira na silnu želju da u istoriji pronađu svoje mesto, sa takvim sledbenicima imaju kratak rok trajanja. S druge strane, profi uvlakači žive sa ubeđenjem da se namazan i kvaran može biti večito u ponudi. Takav odnos na kraju proizvodi haos.

Mudri ljudi svoje okruženje tvore od kritičara, ljudi od kredibiliteta, ljudi koji više znaju i likova koji će reći "stani malo, golube, ’ajmo da vidimo kuda te vetrovi nose?’". Naravno, takvo okruženje je retko i ne baš omiljeno, jer svaka kritika je kao stek na koji jurišaju čopori uvlakača. Odbraniti vođu od realnosti je uvlakački put do uspeha. Baš zato su izveštaji izveštačena stvar. Ipak, stvarnost, gotovo uvek, pre ili kasnije, pokaže da su pomenuti aplauzi, zapravo, predgrupa zvižducima, odnosno ništa drugo nego početak kraja.