Istumbane devedesete

Piše: Milan Ceković

Posle skoro 12 godina Srbija je valjano "napredovala", sve funkcioniše kako treba u svim segmentima društva i samo su nam falili njegovi performansi.

Imajući u vidu da je onom Tribunalu i večnost malo da bi postao pravi sud, sasvim je razumljivo što nam se 2014. dešavaju modifikovane devedesete. Svi su tu kao nekada - osim opravdano i nepravedno odsutnih - ali, da se primetiti, svi su malo pretumbani. Neki su, očigledno je, u krizi identiteta, a neki sa predumišljajem preobraženi.

Vojislav je održao i konferenciju za medije, govorio je o nekom ponosu, osećanju sreće nakon saznanja da je bivši premijer ubijen i sve bi to bilo možda i lokalizovano na pojedinačnu dijagnozu, da nema hiljada ljudi u ovoj zemlji koji su se radovali toj njegovoj sreći. Toliko sreće na jednom mestu koja je tužna. Baš tužna!

I tako, svakodnevica je, zapravo, patologija u sred Zone sumraka u kojoj je moderno opredeljivati se između tandema Vučić-Nikolić, sa jedne i Šešelja, sa druge strane. Napredno, nema šta, jedino upucavanja na ulicama nisu tako efikasna kao devedesetih - iz prve je više ranjenih nego mrtvih.

I dok je Šešelj ranjavao zver u Hagu, Toma je završavao studije, malo je više gubio, a zatim je nabubao neke lekcije i počeo da pobeđuje na izborima. Vučić je postao mag neverbalne komunikacije, pre toga je razrešio misteriju pada "Berlinskog zida", sve vadeći trn iz oka koji se naziva "Utisak nedelje".

Tadić se preigrao u igri "mir, mir, mir, niko nije kriv" i sada se tetura po nekim političkim periferijama, tako da ga mnogi u poslednje vreme ne viđaju. Valjda traži zagubljene, Dinkića, Đilasa, Čedu i Koštunicu? Dačić umesto da propeva, on se raspevao toliko da sad mnogi misle da on zna da peva.

Maja Gojkoviće je toliko letela, na kraju je aterirala na mestu razrednog starešine u najvećoj učionici u Srbiji i kako to već biva, na osnovu ličnog iskustva, preletači su joj se smučili. Predsednik odeljenske zajednice, Babić, svakog dana demonstrira kako se lepo može živeti na budžetu, potrebno je samo da umešno presipate iz šupljeg u prazno. I mogao bih sad  tako redom, sve do Tasovca, koji je poslednji put pustio glas u takmičenju "Ja imam talenat".

Ne znam šta se za pomenutih 12 godina desilo u vašem životu, ali znam neke nove klince koji su se u međuvremenu rodili i nadam se da će oni do punoletstva imati tu privilegiju da im se na izborima kao politički predstavnici ponude neke druge face. Ako se sabere da su ovi aktuelni već više od 20 godina sve i svja, onda se da očekivati da će se jednom i oni umoriti od sebe samih. Ono, bio sam sve, menjao sam uloge, šuketao sam o koječemu, ozračen sam od kamera, namirio sam ego, dosta je bilo!

Mada, politika je takva navlakuša, da su klinci sve manje važni, već prioritet postaju dedaci koji za svoje potrebe osnivaju stranke. Uglavnom, Srbiji neće biti bolje ako Kurta sjaše, a uzjaše Murta, već je krajnje vreme da svi mi prestanemo da budemo konjine i da dame ne budu kobilčine, a samim tim Kurta i Murta neće imati koga da jašu. Ne znam koliko ima potencijala među nama kopitarima za to? Uz napomenu da je dostojanstvenije biti magarac koji se ne da tako lako, nego konj koji tegli, a pride ga šibaju, što bi rekao ovdašnji pisac i pesnik.

I šta reći posle svega? U osnovi svih propasti su zablude, a država u kojoj su milioni ljudi godinama u zabludi, logično je ne može izbeći krah. Baš zbog toga mi nije jasan Težak Čovek Koji Nije Optimista, Koji Ustaje Rano, Koji Ne Voli Da Se Smeje i koji je pre neki dan opet posetio Tekiju. Slušao sam ga pažljivo! Kudi uz pominjanje Svetog Petra, najavljuje ponovnu kontrolu za Svetog Nikolu, ali sve mi se čini da nam ni Bog ne može pomoći.

Utešno je samo da nakon kraha i kraja uvek postoji nekakav početak.