Poniženje je svuda oko nas

Piše: Milan Ceković

Ponižavajuće je recimo da je "vreme za bebe", ali ni bebe više ne vrede kada se sagleda politika potsticanja prirodnog priraštaja. Sve nas je manje, a sve je manje i znanje o svemu. Ponižavajuće što su milijarde pokradene od budućih generacija i to u aferama koje su kreirale naše njuške, a ne neki vanzemaljci.

Ponižavajuće je, recimo, da se u mom zavičaju (mestu od 15.000 stanovnika) donese odluka da Hitna pomoć nije toliko bitna i da se to "hitno" pretvara u "ko živ ko mrtav", jer, eto, dežurna ekipa mora biti premeštena 12 kilometara dalje, u veći grad, jer u istom fale službe. Pritom ima višak zaposlenih!

Ponižavajuće je i da je po svemu sudeći budžet Srbije takav da nam zaposleni i nisu potrebni, već bi bilo dobro da se patriotski volontira i tako otplaćuje socijalna pomoć. Da, ponižavajuće je što je spas u razvoju privatnog sektora gde se možete udenuti samo kao bedno plaćeni rob, koji nedelju slavi kao crveno slovo. Čast izuzecima u tužnom pravilu.

Skroz je ponižavajuće da Bajatović ima onoliko nula u svojim primanjima, dok se učitelji i lekari plaše računa za komunalije, jer im sleduje ona gedža od plate, koja se pride smanjuje.

Ponižavajuće je i to da prosečna novčana pomoć poplavljenima bude 240.000 dinara, a to mu dođe pola Jorgovankine plate. Skroz je ponižavajuće slušati priču o principima nekog poslanika Martinovića ili sličnog transformens-političara, koji ima toliko primanja koliko je i uloga promenio.

Ponižavajuće je kad predsednik Srbije ima problem sa padežima i kada ministar inostranih poslova na tom položaju uči engleski, iako se na konkursima za portira traži bar neko znanje tog jezika. No, to su ljudi iz naroda, čija se narodnost jedino vidi pod šatorima, kada kao cirkuske atrakcije pokušavaju da pevaju. Pesme su, naravno, tužne.

Ponižavajuće je kada se u lokalnom javnom preduzeću ljudi zapošljavaju po osnovu kriterijuma koji su takvi da to i nije više javno preduzeće, nego javna smejurija. Baš je ponižavajuće kada "fakulteta ima ko šodera" i kada oni koji nisu pripremali ispite, danas vedre i oblače kao nadležni u mnogim sektorima. I to baš nadležni!

Frustrirajuće ponižavajuće je kada ima više od 50% mladih koji su nezaposleni, očajni i sve više besni. Beznadežno ponižavajuće je kada Krkobabić objašnjava da penzionerima nisu smanjene penzije, nego da je to njihov oblik solidarnosti. Solidarnost o kojoj neko drugi odlučuje! Zanimljivo. Ja sam mislio da je to oduvek čin lične volje.

Ponižavajuće je i saznanje koliki nam je javni dug, spoljno-trgovinski deficit, budžetski deficit, a na sve to sledi poniženje koje se ogleda u efikasnosti države kada su u pitanju obični smrtnici i neefikasnosti kada su u pitanju ovozemaljski bogovi. Ponižavajuće je i kada premijer očekuje da budemo ponosni što u 21. veku imamo rotorni bager na kopovima i što je danas zatražiti advokatsku uslugu nemoguća misija. Ponižavajuće je, da se ne lažemo, da je isplativije biti starleta nego najbolja studentkinja bilo kog fakulteta. Isti princip važi i u muškoj konkurenciji.

Ima još mnogo ponižavajućih činjenica, uključujući i one ponižavajuće devedesete i sećanje na današnje moćnike kada su u nekim drugim ulogama demantovali sadašnje role. Fudbal? Uf... Em ponižavajuće, em zgražavajuće! Ponižavajuće je i to što je opozicija u ovoj državi takva da nam se isto ’vata da l’ demokratija ili diktatura.

I ne mora gospodin Vučić previše da se nervira oko neke neobavezujuće rezolucije, pa čak ni oko toga što njegov albanski kolega misli ovo ili ono. U sveopštem poniženju sve to dođe kao luk i voda za nas ponižene. A, što se mene tiče, ne mora ni da me brani. Hvala lepo, jer ako je u fazonu nekih njegovih sledbenika, e onda je to poniženje na poniženje i proizvodi zatišje.

Da li se beše zatišje javlja pred buru ili neki drugi vetar? Ili smo odavno sami sebe toliko ponizili da smo, zapravo, odavno i oduvani, a da to i ne znamo?