Piše: Milan Ceković
Naprosto, događaji se ređaju, biseri se rasipaju i kada se fokusiran na jedan performans, uleti drugi. I taman kada sam došao do zaključka da nema smisla opisivati ono što se ne može lako opisati, uključio sam TV i uključio se u zasedanje Skupštine. Na dnevnom redu je "Zojin zakon". I dok ovo kuckam, iza mojih leđa poslanici konstruktivno diskutuju. Slušam i razmišljam.
Davne 2011. godine, u novosadskom "Radio kafeu", nakon razgovora sa prijateljicom, imao sam prilike da vodim jedan humanitarni program. Još tada sam radio na jednom univerzitetu i bio u mogućnosti da iniciram neke akcije, koje nisu samo klasična marketinška kampanja te visoko-školske ustanove. Tada sam upoznao neke ljude iz organizacije "Život" i tada smo zajedno sa nekim studentima pokušali da skrenemo pažnju na Zoju i ostale retke klince. Ja sam naivno mislio da ćemo mi tada sakupiti i dosta para, i da će akcija biti uvod u čitav niz akcija, da će neke institucije reagovati, ali to je tada bio samo jedan od programa na margini društvene pažnje.
Kada se program završio, ja sam otišao u novi dan, jurcao za nekim obavezama i mislio sam da sam uradio veliku stvar. Roditelji tih retkih klinaca su nastavili svoju borbu i samo oni znaju koliko je ta borba bolela. Ja sam posle svega poražen, jer sam toj borbi bio potreban više, nego što sam joj se dao. I to je hroničan problem svih humanitarnih borbi. Neko se na kratko aktivira, neko ostane samo u domenu deklarativnog, a neko čak ni to.
Slušam učesnike sednice i dolazim do nekih saznanja. Na primer, nisam znao da ima ovoliko lekara koji su poslanici. Zatim, Skupština može biti smisleno mesto kada u kadru nisu lovci na replike, majstori politikanstva, magovi doskočica i prepucavanja. Čak i Bečić deluje sasvim ok. Da, na prvi pogled je dosadna rasprava, ali spram one komedije ima smisla. Slušam neke meni nepoznate poslanike i nisam siguran da li da budem srećan ili tužan? Od opisane večeri prošlo je četiri godine i ko zna koliko šansi da se ovaj zakon donese? I pitam se: Šta sve važno što će na dnevni red doći za nekoliko godina, mi možemo uraditi danas? Mnogo toga.
Razmišljam o tim proteklim godinama i jednom velikom zastoju koji nas je zarobio. U tom zastoju nisam siguran da znam šta sam sve radio, da li je to sve imalo smisla i da li je zasluživalo moju pažnju? Sumnjam. Ali ono što sigurno znam jeste da bi trebalo na sva zvona zvoniti uvek kada se uključite u neku humanitarnu akciju. Ne zbog hvalospeva i potrebe da pokažete kako ste dobri, već zato što su humanosti potrebni glasnici. Humanosti je potreban primer, huk, buđenje, akcija, inicijativa, zvuk, slika… Humanosti si potreban ti, i on, i ona, i ja!!! Svi mi, više voljni, a manje zaokupirani samo svojim ambicijama i neretko lako rešivim problemima. Nadam se da se razumemo?
Staviću ovde tačku na tekst, a tri tačke na sve gde me nije dovoljno bilo, a baš tamo mi je bilo mesto. Odoh da odslušam do kraja zasedanje Skupštine. Prvo zasedanje koje me je inspirisalo.
.jpg "Poslednja dva ministra građevinarstva - Vesić i Toma Mona. To je sve što treba da znate")
Komentari 3
Ali zanimljiva informacija da ima mnogo lekara poslanika...a posto oni na fakultetu ne uce nista od matematike a srednja je losa generalno po tom pitnaju onda se ne treba cuditi sto lose razmisljaju. Znaci u skupstini sede najmanje intelektualno sposobni ljudi.
goran
Medjutim , bojim se da je jedino resenje milion ljudi na ulicama sa sve motkama u rukama .
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar