Može li se plastika zaista reciklirati?

Kada je na Međunarodnoj izložbi u Londonu 1862. godine Aleksandar Parkes prikazao potpuno novu smesu dobijenu iz celuloze, a koja se mogla ručno oblikovati, malo ko je mogao pretpostaviti da je započela era novih materijala.

Ni kada je desetak godina kasnije novim celuloidom zamenjeno tradicionalno pravljenje bilijarskih kugli od slonove kosti, teško da je iko pomislio da će u budućnosti naš život biti čvrsto zavisan od veštačkih smesa.

Tek kada je belgijski naučnik Leo Bakelit na radu u SAD 1907. baratajući fenolima osmislio novu čvrstu formu, ljudi su počeli s ozbiljnijom upotrebom novog materijala.

Smesa, u osnovi smola, brzo je našla brojne primene, komercijalni uspeh je ostvarila pod prezimenom slavnog pronalazača. Koristi od novine bile su velike.

Velike kompanije više nisu morale da angažuju horde lovaca kako bi ubijali slonove, tigrove ili lavove, čije kosti su služile za izradu brojnih proizvoda. No, broj životinja je ograničen, pa je njihovo ubijanje radi kostiju brzo rezutiralo ubrzanim umanjenjem krda. Javnost je svake godine sve intenzivnije protestovala i zagovarala bojkot proizvoda spravljenih od kostiju egzotičnih životinja.

Bakelit je došao kao poručen i industrijalci su se usmerili ka upotrebi novog materijala. Tu se, međutim, nisu zaustavili. Shvatili su da ima još sirovina čija se količina ne može uvećavati, pa su počeli da investiraju u hemijske fabrike kako bi napravile još "veštačkih materijala", i to primerenog pojedinim kriznim potrebama.

Počelo je doba plastike, premda se ovaj danas globalno prihvaćeni naziv odomaćio tek pred Drugi svetski rat.

Danas, međutim, drugi problemi muče čovečanstvo. Plastika se za nešto više od veka primene pokazala toliko zgodnom da je počela zamenjivati bezmalo sve materijale.

Danas je u kući teško naći proizvod koji u sebi nema delove od plastike. Procenjuje se da je čak devet desetina predmeta kojima se čovek učestalije koristi, delimično ili u celini napravljeno od plastike. Ipak, najviše se upotrebljava u industriji pakovanja, građevinarstvu, industriji vozila, nameštaja.

Dugo je izgledala beskrajno upotrebljiva. No, pokazalo se da je teško razgradiva kada se odloži na otpad. Potrebne su desetine, ponekad i stotine godina da se u prirodnim uslovima razgradi. Postala je preveliko opterećenje kao otpad, tim pre što se njena upotreba neprekidno uvećavala i širila na sve segmente života.

Putem otpada, kao gotovo nerazgradiva, trajno je uvećavala gomile smetlišta i nalazila puteve da se taloži u okeanima. Danas postoje čitavi nanosi plastike koji kao ploveća ostrva plutaju okeanima. Pojedina su veličine i po stotinak hiljada kvadratnih kilometara.

Na hiljade različitosti

Nije stoga čudno da se već tri decenije plastika doživljava kao ekološka opasnost prvog reda. Tragajući za rešenjem, naučnici su osmislili reciklažu, postupak kojim odbačenu plastiku tretiramo kao sirovinu za spravljenje istog ili potpuno novog proizvoda. Logika je bila takoreći trajni otpad koristiti kao polazište za nov proizvod i tako više puta uzastopno.

Mada su prvi rezultati bili obećavajući, danas se sve češće čuju glasovi da reciklaža jedva da minimalno pomaže, kamoli da na duže vreme rešava problem. Problem je što ima na hiljade različitih plastika.

Jeste da se u osnovi sve dobijaju iz nafte, ali po aditivima i drugim primesama međusobno se drastično razlikuju. Čest je slučaj da se aditivi ne mogu razgraditi istim postupkom. Primera radi, nemoguće je istim postupkom obnoviti bezbojnu i obojenu pet ambalažu.

Nije moguće ni razbiti plastiku na bezbroj sitnih molekularnih lanaca, pa svaki ponaosob reciklirati. Hemičarka i osnivačica udruženja "Poslednje čisto ostrvo" Džen Del skupa sa Džudit Enk, aktivistkinjom "Posle plastike", nedavno su izašle u javnost sa tvrdnjom da nevolje nisu u procesu reciklaže, već u samom predmetu nad kojim se obavlja ovaj postupak.

Jednostavno, ima na hiljade plastika a da bi se sve reciklirale potrebno je najmanje nekoliko stotina manje ili više različitih tehnoloških operacija. Pri tome, često unutar takozvanih kompozita ima više plastika od kojih ne postoje dve iste da se mogu obnoviti istom tehnologijom.

Obe aktivistkinje su mišljenja da je recikliža praktično neupotrebljiva za mnoge plastike. Kao primer navode situaciju u Sjedinjenim Američkim Državama, gde se obnavlja jedva pet odsto plastičnog otpada, a Amerikanci su dvostruko više plastičnog otpada godinama izvozili u Kinu i računali kao reciklažu.

No, kada je lane ovaj izvoz prekinut, počele su nevolje. Inače, Amerikanci su pravi fanovi reciklaže tamo gde ima vidljivih rezultata. Tako se u najbogatijoj državi na svetu reciklira čak 73 odsto hartije.

Kao drugu prepreku dve aktivistkinje označavaju laku zapaljivost plastike kada se emituju otrovi koji ugrožavaju okolinu. Za razliku od metala, plastika nije hemijski inertna. Naprotiv, na otpadu pojedini aditivi reaguju i tom prilikom takođe se emituju otrovi.

Kao treći nedostatak reciklaže naglašava se neekonomičnost. Odlaganje, razvrstavanje i transport dosta koštaju, pa je reciklirana plastika skuplja od nove, dobijene iz nafte. Kako svakim danom petrohemijska industrija izbacuje nove i jeftinije "veštačke materijale", skupoća reciklaže će u budućnosti biti sve veća prepreka.

Džudit i Džen predlažu da se prekine sa proizvodnjom plastike za jednokratnu upotrebu, a u industriji pakovanja i nereciklibilne višekratne plastike. A kao vid pritiska na industriju, aktivistkinje vide i bojkot robe zapakovane u plastiku za jednokratnu upotrebu. Takođe, zalažu se da se reciklaža intenzivira tamo gde daje izvanredne rezultate, odnosno u slučaju otpadnog papira, stakla, metala...

Pročitaj još

Plastični otpad će se skoro utrostručiti do 2060.

Francuska zabranjuje plastičnu ambalažu za voće i povrće

FOTO: U stomaku bebe kornjače pronađeno 158 komadića plastike