Svedočenje je izašlo na videlo nakon mukotrpnog istraživanja i digitalnog obrađivanja zapisa koji je na komadiću papira ostavio grčki Jevrej Marsel Nadjari. Opisao je kako su hiljade Jevreja svakodnevno trpali u gasne komore, "stisnute poput sardina".
On je 1944. imao 26 godina i goreo je od želje za osvetom. Od svojih grčkih zemljaka čuo je da su godinu ranije u logoru ubijeni njegova majka, otac i sestra Neli.
"Često sam razmišljao o tome da odem s ostalima, da sve to već jednom okončam. Ali me je u tome svaki put sprečila pomisao na osvetu. Želeo sam je i želeo sam da ostanem živ, hteo sam da osvetim smrt oca, majke i moje drage male sestre", pisao je.
On je bio jedan od 2.200 jevrejskih robova organizovanih u Sonderkomando. Njihovo je bilo da Jevreje trpaju u gasne komore, da potom spaljuju tela, da prikupljaju zlatne predmete, kosu žena, da istovaraju pepeo u obližnju reku...
Kako je iz neposredne blizine posmatrao nacističku ubilačku mašinu na delu, znao je da je samo pitanje vremena kad će SS ubiti i njega. Zato je u novembru 1944. godine svoj rukopis na 13 stranica sakrio u termos bocu, zatvorio je plastičnim čepom, koju je potom stavio u kožnu futrolu i zakopao je pored Krematorijuma III.
"Krematorijum je velika zgrada sa širokim dimnjakom i 15 kotlarnica. Ispod vrta nalaze se dva velika podruma. U jednom se ljudi skidaju, drugi je komora smrti. Ljudi unutra ulaze goli, po njih 3.000 odjednom, potom ih zaključavaju i puštaju gas. Nakon šest ili sedam minuta patnje, oni umiru", napisao je.
Opisao je i to da su Nemci postavili takve instalacije da sve izgleda kao da je reč o kupatilu s tuševima.
"Limenke sa gasom uvek dostavlja vozilo nemačkog Crvenog krsta s dvojicom SS-ovaca. Limenke potom ubacuju unutra kroz otvor i pola sata kasnije počinje naš posao. Odvlačili smo tela tih nedužnih žena i dece do lifta koja su ih potom odvozila do kotlarnica", napisao je Marsel.
Zabeležio je i to da pepeo svake odrasle osobe u proseku teži 640 grama.
Čak 36 godina posle njegovu termos bocu pronašao je zakopanu na dubini od 40 centimetara jedan poljski student šumarstva. Ispalo je da je Nadjari čudom preživeo Aušvic, odakle su ga deportovali u konc-logor Mauthauzen u Austriji gde je dočekao, živ, trenutak kapitulacije Trećeg rajha.
Nakon rata se oženio i 1951. odselio u Njujork. Tada je već imao jednogodišnjeg sina, a 1957. godine dobio je i ćerku koju je nazvao Neli po svojoj ubijenoj sestri. U predratnom Solunu radio je kao trgovac, u Americi je radio kao krojač.
Marsel Nadjari preminuo je 1971. godine sa 53 godine, devet godine pre nego što je otkrivena njegova poruka iz Aušvica. Na pronalazak je danak uzelo vreme provedeno u vlažnom tlu; samo jedna desetina poruke ostala je upotrebljiva do trenutka kad je ruski istoričar Pavel Polian odlučio da je spasi koristeći moderne tehnologije.
Prošlog meseca Institut za savremenu istoriju u Minhenu objavio je Polianove rezultate, koje namerava da objavi u sledećem izdanju "Svitaka iz pepela", ruskoj knjizi o dokazima o Sonderkomandu.
Zapise su ostavila još četvorica drugih pripadnika Sonderkomanda, od kojih je najvažniji onaj Salmena Gradovskog, poljskog Jevreja.
Polian je Nadjarijev rukopis dobio iz arhiva Muzeja Aušvic. O tome je prvi put javno progovorio za Ruski radio, nakon čega ga je kontaktirao ruski IT stručnjak Aleksander Nikitjaev, koji mu je ponudio pomoć. Celu jednu godinu proveo je Nikitjaev eksperimentišući s Adobeovim softwareom za digitalnu obradu slika kako bi iskopao tekst koji je nedostajao.
Koristio je crvene, zelene i plave filtere, s najvećim uspehom onih crvenih.
Brojanje vozova
Govoreći za BBC, Polian je rekao da je bio šokiran koliko su bile precizne Nadjarijeve procene o broju pobijenih ljudi u Aušvicu. Navodio je 1,4 miliona. Istoričari danas navode da je tamo ubijeno 1,1 miliona Jevreja i još 300.000 drugih, većinom poljskih i sovjetskih ratnih zarobljenika.
"Zarobljenici su očigledno pratili koliko pristiže vozova", kazao je Polian i dodao: "Nadjarijeva želja za osvetom ono je što ga ističe u odnosu na ostale zapise. A jako puno pažnje poklanja i svojoj porodici. Na primer, naveo je kome bi hteo da na kraju pripadne klavir njegove ubijene sestre."
Nadjarijevi zapisi uključuju i uvodnik na nemačkom, poljskom i francuskom jeziku, te u njemu moli pronalazača, ko god on bio, da pronađeno pošalje u grčku ambasadu, kako bi odatle rukopise poslali njegovom prijatelju Dimitriosu Stefanidesu.
Nadjari je svedočio i o očajničkoj pobuni pripadnika Sonderkomanda, koju su poveli zarobljeni sovjetski vojnici, kada su svi zajedno ukradenim barutom pokušali da u vazduh dignu bar neki od ukupno pet krematorijuma. Nacisti su ih slomili, a Nadjari je preživeo jer nije bio među pobunjenicima.
Iz Aušvica je preživelo oko 110 pripadnika Sonderkomanda, uglavnom poljskih Jevreja. U većini slučajeva ovi ljudi su očajnički nastojali da zaborave sve te užase, tako da su iza sebe ostavili vrlo malo zapisa, pa je ovo sada restaurirano svedočanstvo zbog toga posebno dragoceno.
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar