VIDEO: Eksperimenti koji su se završili katastrofalno

Eksperiment je prekinut nakon samo šest dana - čuvari su postali nasilni, dok su zatvorenici jedan za drugim padali u depresiju. Zimbardo je tu i tamo progledao kroz prste onima koji su počeli uživati u fizičkom zlostavljanju, zbog čega je izbio opšti nered. Uvedene su "samice", odnosno zaključavanje u ormane, kao kazna za štrajk glađu. Eksperiment je označio i kraj "zlatnog doba psihologije" - učesnici su zaradili 15 dolara po danu i doživotnu traumu.

2. Milgramov eksperiment - poslušnost

Popularni eksperiment s električnim šokovima bukvalno je šokirao javnost - nakon što je nacistički ratni zločinac Adolf Ajhman svoje postupke, ubijanje miliona Jevreja, pokušao opravdati slavnom frazom "Samo sam sledio naređenja", Milgram je odlučio da sazna da li je uopšte moguće da jedna osoba počini takve užase samo jer joj je neko tako rekao.

Četrdesetorica studenata za zadatak su dobili da glume "učitelja" i da "učeniku", koji je sedeo u drugoj prostoriji, postavljaju pitanja. Pri tome su sedeli za aparatom koji "učeniku" zadaje električni šok svaki put kad pogrešno odgovori na pitanje. Napon se kretao od 30 - 450 volti, odnosno od "laganog šoka" do "XXX". Svima je bilo jasno šta znači "XXX". Šokovi, naravno, nisu bili pravi, "učenik" je bio samo glumac koji je urlanjem, preklinjanjem i cviljenjem kod "učitelja" trebalo da izazove saosećanje i podstakne ga da prekine.

Nažalost, 65 odsto studenata "učenika" je kaznilo s "XXX", samo jer im je neki nepoznati čovek u belom mantilu mirnim glasom rekao: "Nastavite, vrlo je važno da nastavite dalje." Mnogi su se već oko polovine počeli nećkati i pitati da li bi trebalo da prekinu, međutim autoritet čoveka u belom retko kad je doveden u pitanje.

3. Eksperimentisanje sa sifilisom - Tuskegi

Skandal s lečenjem sifilisa rezultat je dobrih namera, koje su, kako poznata izreka kaže, sve zajedno odvele u pakao. Godine 1928. jedna humanitarna organizacija iz Čikaga se obratila PHS-u (Public Health Service) za pomoć oko lečenja siromašnih Afro-Amerikanaca s juga SAD-a.

Međutim, došlo je doba Velike Depresije i novčana sredstva su presušila, a lečenje je moralo da bude prekinuto. U PHS-u su zabrinuto mozgali kako "spasiti" projekat, nakon čega su došli do "genijalnog" rešenja - baviće se ispitivanjima uticaja sifilisa na ljude. Udružili su se s Institutom Tuskagi i započeli ispitivanja. Pacijentima, koji nisu bili najbolje informisani oko svog stanja i prava, obećani su besplatni pregledi, hrana, besplatan prevoz i garancija da će im država platiti sahranu.

Da im ispitivanja ne bi propala, PHS je počeo sprečavati sve pokušaje dostave lekova koji bi pomogli mnogim siromašnim pacijentima koji nisu ni znali da su bolesni. Tek 1943. godine, PHS je ponovno došao do većih količina penicilina, koji su počeli davati obolelima, kako da se ništa nije dogodilo. Sramota je razotkrivena 1972. godine, kad je jedan radnik PHS-a odlučio da progovori o zločinu.

4. Robert Bartolov - nekažnjeni ubica

Meri Raferti je bila 30-godišnjakinja iz 19. veka, čija je jedina krivica bila to što je bolovala od raka, koji joj je za posledicu ostavio rupu od 5 centimetara u lobanji. Dr Robert Bartolov je, s druge strane, bio ambiciozni doktor koji je voleo da eksperimentiše na mozgovima živih ljudi.

Nakon što su im se sudbine spojile, spojile su se i elektrode iz Bartovlovljeve laboratorije i Merin mozak, nakon čega je usledio niz šokova. Ako je Mari rekla da ne boli, dobri doktor je povećao napon i probao ponovo. Nakon neprekidnog šokiranja mozga, žena se požalila na bolove, nakon čega se počela grčiti i pala u komu. Probudila se nakon tri dana, samo da bi doživela jak napad i umrla naredni dan.

Bartolov je zaključio da je umrla od raka i rupe u glavi. Trudio se, ali eto, nije mogao pomoći. Ako ste očekivali da je završio u doživotnom zatvoru, avaj! Nakon par blažih kritika postao je profesor na filadelfijskom Medicinskom univerzitetu Džeferson.

5. Projekat MK-ULTRA

Tokom '60-ih svi su eksperimentisali - neki s drogom, neki sa seksom, a neki s ljudima. MK-ULTRA je bio projekat koji je uključivao sve nabrojano, a sve s ciljem dobijanja odgovora da li je LSD moguće iskoristiti za kontrolisanje ljudskog uma. Prvi korak - drogiranje Amerikanaca i Kanađana.

Nakon LSD-a, ljude su trovali raznim drugim lekovima, hemikalijama i serumima, istovremeno ih psihički i seksualno zlostavljajući. Pojedince su mučili bacanjem u izolaciju i čulnom deprivacijom. Nakon dvadesetak godina zlostavljanja stanovništva, projekat je raskrinkan, prilikom čega se došlo do velikog broja dokumenata o testovima koji su se sprovodili nad građanima svih staleža i nacionalnosti.

6. Drogiranje majmuna

Kako bi se otkrilo kako razne droge, i njihovo oduzimanje, deluju na ljude, naučnici su koristili majmunima. Tokom 1969. godine, ceo čopor majmuna je bukvalno navučen na morfijum, kokain, amfetamine i alkohol - majmuni su sada, umesto nošenja slatkih šeširića, skakutanja u kostimima i crtanja brljotina, vreme provodili opijajući se i šmrčući kokain.

Kad su se dovoljno privikli, ostavili su ih same, s velikom količinom najkvalitetnije droge. Kad su potrošili zalihe, pokušali su da pobegnu, totalno su poludeli, počeli sebi da kidaju prste i čupaju krzno, od čega su mnogi i uginuli. Zašto umesto masovnog klanja jednostavno nije organizovan intervju s već postojećim ljudskim korisnicima tih droga, ostaje nejasno.

7. Noćna mora u školi Viloubruk

Državna škola Viloubruk u Njujorku brinula se za decu s mentalnim poteškoćama. Od 1963. - 1966. godine (opet '60-e) u njoj su počinjeni tako grozni zločini protiv svakog oblika ljudskosti da je nemoguće razumeti gde su pronašli dovoljno ljudi sposobnih za takva zlostavljanja dece.

U spomenutom periodu sprovedeno je ispitivanje o uticaju hepatitisa na ljudski organizam, kao i testiranje gama globulina, vrste antitela koje je trebalo da spreči ili izleči bolest. Deca su tretirana kao pokusni kunići - mnogi su zaraženi prisilnom konzumacijom izmeta zaraženih osoba. Tokom eksperimenta, škola više nije primala decu čije porodice nisu pristale na učestvovanje, zbog čega su mnogi očajni roditelji potpisali sve što im se uguralo u ruke, samo da im deca pohađaju školu u kojoj je trebalo da dobiju propisnu negu. Ne treba spominjati da nisu bili informisani ni o čemu.

8. Jedinica 731

Tokom Drugog svetskog rata, nacisti nisu bili jedini koju su se bavili logorima i eksperimentima nad zarobljenicima. Jedinica japanske Carske vojske, Jedinica 731, bila je posebno oformljena za potrebe tajnih istraživanja s područja hemijsko-biološkog ratovanja i medicine. Vođa jedinice bio je jedan od najvećih zločinaca sveta - Širo Išii.

Eksperimenti su se sastojali od raznih vrsta operacija bez anestezije, uključujući sterilizaciju, kao i zahvate nad trudnicama, koje su često ostajale u drugom stanju jer su ih doktori silovali. Zarobljenici su izlagani raznim bolestima, sekli su im udove, pa spajali na suprotnoj strani tela, neke su zamrzli kako bi posmatrali nastajanje gangrene, a praktično su svi redovno silovani od strane osoblja, kako bi im se prenele polne bolesti poput sifilisa i gonoreje.

Sad sledi "najbolji" deo - Amerikanci su, nakon pobede, Išiju zagarantovali imunitet, što znači da je živeo slobodno i srećno sve do smrti, u 67. godini. Zločini su detaljno opisani u filmu "The Men Behind the Sun".

9. "Lečenje" homoseksualnosti

Kako bi se rešili populacije homoseksualaca, vlasti Južne Afrike, zabavljene aparthejdom, odlučile su da sprovedu sveobuhvatan plan preobraćenja i, po potrebi, prisilne operacije promene pola. Tokom '70-ih i '80-ih, vojska je prisilila gotovo 900 gej osoba, oba pola, na terapije koje je trebalo da ih "izleče". Terapije su se, naravno, sastojale od elektrošokova, hormonske terapije i raznih oblika seksualnog zlostavljanja. Ukoliko to nije pomoglo, osoba je poslata na operaciju promene pola.

Ako ni to ne bi upalilo, pribegavalo se kastracijama i neobičnim zahvatima, što je na osobama koje su prisiljene na ovakvo zlostavljanje ostavilo doživotne fizičke i psihičke posledice. Mnogi mladići i devojke, obuhvaćeni eksperimentom, imali su tada između 16 i 24 godine. Posledice za doktore koji su učestvovali u ovom projektu su sledeće: dr Obri Levin trenutno predaje na Odeljenju za Psihijatriju univerziteta Kalgari, a usput vodi i privatnu praksu na univerzitetu u Alberti.

10. Zlostavljanje dece s govornom manom

Za decu se često kaže da su odlični ispitanici jer odgovaraju iskreno i svet oko sebe doživljavaju drugačije od odraslih. Problem je u tome što deca obično imaju roditelje, koji moraju potpisati pristanak, a mogu i podići tužbu. Dr Vendel Džonson, sa Ajova univerziteta, nije brinuo: za svoje ispitivanje iz 1939. godine je osigurao siročad, tačnije njih 22.

Cilj ispitivanja bio je da se otkrije uzrok mucanja i raznih govornih mana kod dece. Klinci su podeljeni u dve grupe, a s njima je radila Džonsonova pomoćnica Meri Tjudor. U jednoj grupi je decu hvalila, pomagala im i podsticala ih na vežbanje kako bi pravilnije govorili, dok je drugu grupu napadala, grdila i ponižavala.

Kod dece iz druge grupe govorne mane su se progresivno pogoršavale, a čak su i deca koja su normalno govorila počela zamuckivati. Mnogima od njih su te posledice postale trajne i mučile su ih kroz ceo život.