Tuđman želeo što manje Srba u Hrvatskoj

Goldštajn, kako kaže, iz ličnog poznanstva sa bivšim hrvatskim predsednikom, može zamisliti da je Tuđman, kada se 1995. godine odlučivalo o akciji Oluja, bio jako zadovoljan činjenicom da mnogi Srbi već odlaze. "Tuđman nije imao čvrsti plan, ali je pokušavao nešto da dogovori s Miloševićem, a puno više potpisujući s Dobricom Ćosićem, kao predsednikom Republike Srbije, međudržavni sporazum o humanom preseljenju", rekao je Goldštajn dodajući da je humano preseljenje čak i počelo.

"Iz požeške kotline jedna je grupa otišla u Srbiju, jedna grupa iz Vojvodine došla je u Hrvatsku, i Tuđman je bio srećan da se to tako rešava, ali se ubrzo pokazalo da je neostvarivo i da nije humano, već nehumano", naveo je Goldštajn.

Prema njegovim rečima, uoči Oluje, Srbi su već godinu dana odlazili iz Krajine. "Naravno da je Tuđman to znao još mnogo bolje od mene, imao je obaveštajne podatke i bio je jako srećan, što se iz Brionskog transkripta dobro vidi", kazao je on.

"Šta se može, rat je rat"

Goldštajn napominje da govori iz ličnog poznavanja Tuđmana i da veruje da on nije naredio ubijanja. "Nisu mu bila po volji, pre svega zato, jer je vrlo dobro znao da škode Hrvatskoj. Međutim, ponovno, poznavajući ga, mogu zamisliti kako je reagovao kada je čuo za njih: slegnuo je ramenima, uzdahnuo, i rekao: "A što se može, rat je rat". To je bio njegov način reakcije na nezgodne pojave, kaže Goldštajn.

Komentarišući presude generalima Anti Gotovini, Ivanu Čermaku i Mladenu Markaču, Goldštajn kaže da ne spada među one koji tvrde da su unapred znali kakva će presuda biti. "Nisam mnogo ni nagađao, jer sam premalo poznavao materijale optužnice i odbrane, premda su bili relativno dostupni, a nisam ni pravnik. Naknadno mislim da je oslobađajuća presuda generalu Čermaku razumljiva, jer očigledno nije raspolagao trupama i snagama koje bi mogle učiniti zločine", kaže Goldštajn.

Iz naknadno viđenih materijala, presuda generalima Gotovini i Markaču, Goldštajnu se čini logična, ali misli da je morala biti blaža da je odbrana imala pravi pristup. Odbrana je branila predsednika Tuđmana i tadašnju hrvatsku vlast, umesto da je branila Gotovinu i Markača, za koje je, uveren je Goldštajn, mogla dobiti znatno blažu presudu. "Da su počinjeni zločini, neki kontrolisano i smišljeno, a neki nekontrolisano - to se ne može poreći", kaže Goldštajn koji misli da se to može nazvati drugostepenom namerom, "inače legalne akcije "Oluja"".

On kaže da o tome ima neke pretpostavke, jer je Tuđmana poznavao lično i prilično dobro, pa može zamisliti kako je donosio takve odluke.