Gornji Karabah: Kratka istorija dugog krvavog sukoba

Starije sećanje vraća na februar 1988. kada se, posle više decenija suživota u socijalizmu, prvi put zapucalo između pripadnika policije dve republike, mada su obe bile u sastavu tada vojno moćnog Sovjetskog Saveza.

Ono što začuđuje, iz današnje pespektive, jeste uočljivo umanjivanje i marginalizovanje sukoba, barem u našoj tadašnjoj državi. Politička scena Jugoslavije nije uočila težinu problema i prema događaju se odnosila kao prema izolovanom, slučajnom, doduše grubom ispadu.

Ispostavilo se, međutim, da je uzrok dubok, nerešiv do današnjeg dana. Bio je to signal da sovjetska imperija ne samo ekonomski posustaje, već i da politički kleca. Direktan nagoveštaj da bivšoj prvoj zemlji sovjeta predstoje teški dani, raspad.

Najava raspada SSSR

Naravno, rastakanje nekadašnjeg Varšavskog bloka, pogotovo Sovjetskog Saveza, jeste krupan događaj koji ostavlja posledice na ceo evropski kontinent, još i više na zemlje Kavkaske regije i Bliskog istoka. Pogotovo se menja (politička) pozicija nekadašnje Jugoslavije, dobrim delom utemeljene na igri između dva sučeljena sveta, Zapada i Istoka Evrope.

Drugim rečima, da je pravovremeno sagledana dubina sukoba između dve sovjetske republike, svakako bi se shvatilo da Starom kontinentu predstoje tektonske promene. Prirodno da takvi događaji u bliskom okruženju ostavljaju pečat i na državu nastalu voljom pobednika u Velikom ratu.

No, jugoslovenski političari su sukob posmatrali kao interni incident unutar SSSR, propuštajući da dublje i samostalno analiziraju zbivanja. Centralni mediji bivše države imali su dopisnike iz Moskve. Međutim, njihovo izveštavanje je bilo pod partijskom paskom. Svodilo se na šira obrazloženja sovjetskog viđenja.

Foto: FoNet/AP

Novinari upućeniji od političara

Upravo je marginalizacija ovog sukoba, što je bila strategija tadašnje države na informativnom planu, ukazivala da ovdašnji komunisti gledaju isključivo kroz domaću dioptriju. Danas izgleda da je takav pristup u potpunosti zanemario globalizaciju zasnovanu na automatizaciji i IT-ju sa do tada nezamislivim novinama i potencijalom.

Stoga i ne iznenađuje da gotovo do samog raspada jugoslovenskoj političkoj eliti nije bilo jasno da je moguć surov kraj bivše države. Tipičan primer političkog slepila. Čini se da je samo deo vlasti i deo političke elite Slovenije na stvari gledao šire; svakako je imao i konkretna politička saznanja o sukobu u Gornjem Karabahu.

Još su sveža sećanja kako tadašnja "Mladina", avangardni list slovenačke omladine, samo nekoliko meseci posle stradanja 52 osobe u jednom danu februara 1988. godine, šalje novinarsku ekipu u Karabah, dok se tadašnji političari autonomističke orijentacije iščuđuju, ceneći da je reč o "nečem dalekom, bez direktnijeg značaja za nas". Još su više zagledani samo u svoje dvorište bili kasniji zagovornici "cele Srbije"; nisu ni pomišljali da se malo osvrnu oko sebe.

U takvoj situaciji, sa političarima zagledanim samo u sopstvenu avliju i zainteresovanim samo za profitiranje pomoću politike, građanima teško da je bilo moguće izbeći nevolje koje su ih zadesile poslednjih decenija.

Uloga republičkih policija

A signala da se tamni oblaci nadvijaju stizali su svakog meseca. Tako je i aprila 1987. godine grupa karabaških poslanika poslala Centralnom plenumu SSSR zahtev, sa desetinama hiljada potpisa građana, da se oblast Gorni Karabah, sa četiri petine Jermena među žiteljima, izdvoji iz Azerbejdžana i pripoji Jermeniji.

Zahtev je odbijen, a politički odnosi dve sovjetske republike se dodatno zaoštravaju. Dolazi do brojnih privrednih sabotaža, presecanja saobraćajnica. Ništa od ovog nije bilo poznato jugoslovenskoj javnosti, tek se naknadno saznalo.

Foto: FoNet/AP

Kulminacija je 25. februara kada u gradu Sumgeitiju, inače centru hemijske industrije značajnom za ceo SSSR, dolazi do incidenta i rafalnog pucanja, zbog čega su stradala dva Azerbejdžanca i pedeset Jermena. Vojska SSSR u grad ulazi tek trećeg dana pucanja, uspeva nekako da umiri sukobljene strane. Istraga i sudski proces su okončani smrtnom kaznom za 27 učesnika, svi odreda bili su Azeri.

Ostao je, međutim, utisak, snažno eksploatisan u zapadnoj štampi, da su se zapravo međusobno sukobile policije dve susedne republike, dok je stvari primirio tek ulazak vojske, za razliku od policije, pod centralnom komandom Moskve.

Masovna ubijanja

Među građanima je ostao gorak ukus nepoverenja i straha. Kako su se teškoće SSSR uvećavale i incideti su bivali sve češći.

Raspad SSSR je propraćen međusobnim sukobom od 1991. godine i uspehom Jermena da izdvoje Nagorni Karabah od Azerbejdžana, ali ga nisu pripojili Jermeniji, već pozicionirali samostalnim. No, oblast sa samo 145.000 stanovnika, od kojih je gotovo trećina (42.000) locirana u glavnom gradu Stepankertu, ne može ni pola dana da živi bez punog oslonca na Jermeniju, u ekonomskom, saobraćajnom, zdravstvenom i finansijskom smislu.

A report sent to #UN Human Rights Council on HR situation related 2 #Nagorno #Karabakh. Life & health of #children, #women & entire peaceful population are under real threat by Azerbaijani military targeted attacks.We continue Cooperation w/ @Artak_Beglaryan, Ombuds of #Artsakh. pic.twitter.com/6wnmdt0KzQ

— Arman Tatoyan (@atatoyan) September 28, 2020

Tokom procesa osamostaljivanja, Jermeni su uzvratili incidentom u selu Hodžgai. Stradalo je 485 Azera prema jermenskim, odnosno oko 630 porema azerbejdžanskim tvrdnjama. Rat između, sada već osamostaljenih republika, okončan je uz snažno posredovanje Rusije, 1994. godine.

Međutim, povremeno se obnavlja, bilo u vidu uzastopnih pojedinačnih incidenata, bilo kroz oštrije sukobe vojnih jedinca kao što je ovih dana. Više puta inicirani pokušaji trajnijeg rešenja su okončavani neuspehom, poslednji put 2016. godine.

Masakr 1917. godine

Koreni spora su duboki. Gotovo ceo kavkaski region je bio u sastavu Ruskog carstva još od 1811. godine. No, kada carstvo nestaje 1917. godine, počinje izdvajanje Gruzije, Jermenije i Azerbejdžana i vode se međusobni okršaji oko teritorija sa izmešanim stanovništvom.

Godine 1917. Turska se uključuje na stranu Azerbejdžana i čini masakr nad jermenskim stanovništvom u Nagornom Karabahu. Praktično je tada definisano međusobno razgraničenje. Sovjeti su po povratku na teritoriju samo verifikovali postojeće stanje, s tim da su od tri sporne oblasti, jednu dodelili Jermeniji, a dve, među njima i Karabah, Azerbejdžanu.

  
Foto: FoNet/AP

Godine 1923. Karabah stiče status autonomne oblasti u okviru sovjetske republike Azerbejdžan. Međutim, ni lokalno stanovništvo, ni susedna Jermenija nikada nisu prihvatili ovakav status, više puta su tražili promenu, ali u Moskvi, mada su uvažavali jermenske razloge, nikada nije bilo volje, možda ni umeća, da se problem reši.

Status nije promenjen ni krajem devete decenije prošlog veka, a nezadovoljsvo postojećim stanjem je poslužilo da se spor rasplamsa i tokom raspada Sovjetskog Saveza i, za sada, 1994. primiri
ratom izmenjenog stanja pojedinih teritorija. No, i ovih dana se pokazalo da trajnije rešenje nije ni na vidiku.