Harald Jeger je u intervjuu Rojtersu opisao te sudbonosne momente i naveo da je uzaludno satima pokušavao da dobije naredbu svojih pretpostavljenih šta da radi sa oko 20.000 demonstranata koji su, urlajući da pređu na drugu stranu, stajali na graničnom prelazu.
Kad mu je, kako kaže, bilo dosta toga da ga njegovi nadređeni ismevaju, Jeger je prelomio i odlučio da naredi 46-orici naoružanih graničara pod njegovom komandom da otvore prelaz. Jeger se onda povukao, seo i počeo da plače i kaže da su to bile suze olakšanja što se sve završilo bez nasilja. Kaže da su to bile i suze frustracija jer su ga nadređeni ostavili na cedilu, ali i suze očaja jer je srušeno ono u šta je dugo verovao da su komunistički ideali.
"Moj svet se rušio i osećao da su me moja partija i vojni komandanti ostavili samog", rekao je sada 71-godišnji Jeger, prisećajući se te večeri. "Bio sam, s jedne strane izuzetno razočaran, ali sam takođe osetio olakšanje što se sve mirno završilo. Moglo je da bude i drugačije", kaže Jeger.
Jeger se graničnoj vojsci pridružio 1961, a sledećih 28 godina gledao je kako prepreka raste od bodljikave žice preko visoke barijere od cigala do, na kraju, ogromnog betonskog zida od 160 kilometara dužine oko Zapadnog Berlina koji je presekao ulice i razdvojio porodice.
Istoričari smatraju da je Jegerova hrabrost na graničnom prelazu u ulici Bornholmer, oko 23.30 sati 9. novembra 1989, bila ključni momenat na kraju Hladnog rata.
"Kada sam uspeo da se pomirim s onim što se dogodilo, bio sam srećan zbog svih građana Istočne Nemačke jer su dobili ono što su želeli", kaže danas Jeger, koji je jedno vreme bio predmet istrage istočnonemačkog tužilaštva zbog optužbe za veleizdaju.
Jeger je ranije te večeri na televiziji slušao visokog zvaničnika komunističke partije Gintera Šabovskog koji je pogrešno odgovorio na novinarsko pitanje i objavio da istočni Nemci mogu odmah slobodno putovati na Zapad. "Kada sam čuo da to govori pomislio sam 'kakva potpuna glupost'. Trebalo je da zna da će istočni Nemci odmah krenuti prema izlazima. Ali, nas nisu obavestili, 'držani' smo u potpunom mraku. Da ga slučajno nisam gledao, ne bih imao pojma šta se događa", rekao je Jeger.
Jeger kaže da je tek kasnije shvatio zašto zapovednici nisu znali šta da mu kažu - jer se dešavalo nešto što i nije trebalo da se desi.
Nekoliko sati posle otvaranja "njegovog" prelaza, otvoreni su i drugi granični prelazi, a desetine hiljada istočnih Nemaca plesalo je ispred Brandenburške kapije, a takva scena bila je nezamisliva.
Berlinski zid je postojao 28 godina, a za sve to vreme najmanje 136 ljudi ubijeno tokom pokušaja da ga pređu. Mnogi drugi, koji su sprečeni ranije u tom pokušaju, završili su u zatvoru.
Mnogi se i danas pitaju da li bi došlo do krvoprolića da je neko drugi bio na dužnosti te večeri. "I ja puno razmišljam o tome", kaže Jeger koji danas živi od skromne penzije u malom gradu severno od Berlina. "Pitam se da li bi drugi reagovali drugačije. Ali, besmisleno je filozofirati o tome. Šta se dogodilo, dogodilo se", zaključuje Jeger.
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar