Preživeo Gestapo, Aušvic i marš smrti

Pre rata, u Beču je živelo 170.000 Jevreja, dok ih je na kraju rata bilo svega 6.000. Jedan od onih koji su uspeli da pobegnu nacistima bio je Knoler. Kada je Nemačka anektirala Austriju 1938. godine, Knolera, koji je tada imao 17 godina, roditelji su poslali kod prijatelja u Belgiju pošto su verovali da će tamo biti bezbedan. Hitlerova vojska je, međutim, izvršila invaziju na Belgiju 1940, te je Knoler ponovo bio primoran da beži iz zemlje. Izabrao je Francusku.

"Čitao sam bezobrazne knjige o Parizu, Monmartru, Mulen ružu s polugolim plesačicama i tamo sam želeo da odem", rekao je Knoler.

Međutim, pošto je imao nemački pasoš uhapšen je već na francuskoj granici i u maju 1940. prebačen u logor za neprijatelje Francuske, odakle je uspeo da pobegne kada su nacisti mesec dana kasnije ušli u Francusku. Knoler je uspeo da stigne u Pariz, gde je nabavio lažna dokumenta i našao posao - vodio je nacističke vojnike po noćnim klubovima i bordelima.

U julu 1943. godine, Knolera, koji je tada imao 22 godine, uhapsio je Gestapo. "Video sam dvojicu civila kako mi prilaze. Obojica su nosili šešire i duge kožne mantile, i smesta sam shvatio da su sigurno iz Gestapoa", rekao je on.

Odveden je u sedište Gestapoa, u veliku prostoriju s portretom Adolfa Hitlera na zidu, gde ga je jedan oficir ispitivao. "Dok sam govorio, video sam na njegovom stolu plastičnu ljudsku lobanju. Kada je primetio da je gledam rekao je, 'ta plastična glava, to je jevrejska glava jer su nas naučili kako da prepoznamo Jevreje po strukturi lobanje'", ispričao je Knoler.

"Onda mi je prišao, stao iza mene i spustio mi dlanove na glavu, proučavajući je. Ne stidim se da priznam da sam skvasio pantalone jer sam bio uveren da će prepoznati da sam Jevrej", rekao je on. "Rekao je: 'Da, vidim da imaš dobro nemačko poreklo i mislim da bi trebalo da se priključiš našoj organizaciji kao prevodilac, zarađivaćeš mnogo novca, a radićeš i sa sopstvenim narodom'", priseća se Knoler.

"Bio sam zaprepašćen i smejao se u sebi... Kakva pustolovina, da izbegnem Gestapo i još da me zovu da radim za njih".

Knoler nije nameravao da prihvati posao, već se obratio jednom prijatelju za pomoć i ovaj ga je upoznao s vođom francuskog Pokreta otpora. Mladić se priključio otporu i uskoro se obreo na jugu Francuske, gde se borio protiv nemačkih vojnika. "Za mene je bila velika radost da se borim protiv neprijatelja, umesto da zarađujem novac od njih", rekao je Knoler.

Naučio je da puca i da postavlja eksploziv na železničku prugu. "Voz je došao, čuli smo eksploziju, video sam lokomotivu kako se prevrće i onda se čitava kompozicija urušila. Mi smo pobegli nazad. Moram da priznam da je to bilo fantastično", rekao je on.

Knoler se uskoro zaljubio u lepu meštanku Žaklinu, ali ona ga je posle jedne svađe odala žandarmima, koji su ga uhapsili i mučili gaseći mu cigarete po telu kako bi odao saborce. Kada više nije mogao da izdrži mučenje, Knoler je priznao svoj pravi identitet i u septembru 1943. je izručen Gestapou, koji ga je poslao u Aušvic, gde je ostao skoro do kraja rata.

U logoru je prenosio vreće s cementom teške 25 kilograma na 25 stepeni ispod nule, a terali su ga i da trči dok ih nosi. U januaru 1945, dok su se ruske trupe približavale, Aušvic je evakuisan. Knoler i većina zatvorenika poslati su na 50 kilometara dug marš smrti po hladnoći do grada Glajvica.

"Hodali smo, u tankoj odeći, putem pokrivenim snegom i ledom. Neki ljudi bi se samo srušili na ledenoj hladnoći", rekao je on. "Ako neko ne bi mogao više da hoda, Nemci bi ga ubili. Neki ljudi su pokušavali da pobegnu, ali Nemci su i njih ubijali", rekao je Knoler.

U maršu smrti je učestvovalo skoro 60.000 logoraša, od kojih 15.000 nije preživelo. "Hodao sam i hodao ne misleći šta je s drugima. Video sam kako ubijaju ljude, ali to me se nije ticalo. I dalje sam hodao, i dalje sam bio živ", rekao je Knoler.

Preživeli su ukrcani na vozove i upućeni u koncentracioni logor Bergen-Belzen, na severu Nemačke, gde je Knoler ostao dok logor 15. aprila 1945. godine nisu oslobodile britanske snage. U tom trenutku bio je težak svega 41 kilogram.

Knoler je posle rata otputovao u SAD, gde se našao s dvojicom braće. Tamo je upoznao Fredu, s kojom se venčao, i par se potom preselio u London. Knoler 30 godina nije bio u stanju da govori o svom iskustvu tokom Holokausta, ali deca su ga na kraju ubedila da se otvori.

Sudbinu svojih roditelja otkrio je tek 1995. godine: otac i majka su mu 1942. godine bili deportovani iz Beča i, igrom slučaja, obreli su se u Aušvicu u isto vreme kada je i on bio tamo, ali su oboje ubijeni 1944. godine.

"Ponosan sam što sam se borio za sopstveni život i što sam bio u stanju da ispričam svetu šta se događalo", rekao je Knoler.