Službenici neće da koriste ćirilicu?

Zakon slabo brine o srpskom jeziku i pismu, a u praksi se čak ni tako blagi paragrafi ne poštuju. Lingvisti uporno traže da se propišu jezička pravila za reklame, medije, privatni sektor.

Pred sudije za prekršaje, kao veliki izuzetak, stigne ponekad prijava zbog nepoštovanja službenog pisma, i to uglavnom protiv privatnika koji nisu na propisan način istakli natpis svoje firme (reklama može da bude latinička, ali osnovne informacije obavezno moraju biti ispisane ćirilicom).

To što pojedina javna preduzeća, naučni instituti, fakulteti i drugi koji su na državnom budžetu, ili ih je država bar osnovala, imaju latiničke sajtove na internetu, niko ne može ni da kazni. Važeći zakon koji uređuje ovu oblast, Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama, usvojen je 1991. godine, kada se internet u Srbiji još pisao velikim slovom i tek je bio u najavi. Ali i tamo gde zakon propisuje upotrebu ćirilice, niko to ne kontroliše i ne kažnjava ako se pomenuto pravilo krši.

Ništa se neće dogoditi ako građani u nekom ministarstvu ili komunalnom preduzeću dobiju latinički formular, ako notar sastavi latinički ugovor, ako neka državna institucija greškom svog službenika odštampa dokumente koji nisu ćirilički. U prekršajnim sudovima ne pamte kazne za takve greške, iako zakon predviđa raspon "penala" od 4.000 pa do milion dinara, zavisno od toga ko ga i u kojoj meri prekrši.

Prema zakonu donetom 1991. godine, za kontrolu su zadužena ministarstva u čijem delokrugu su oblasti uprave, saobraćaja, urbanizma i stambeno-komunalnih poslova, prosvete, kulture i zdravstva. Ne postoji objedinjena evidencija da li se oni time zaista i bave.

Ne raspolažemo podacima o izrečenim kaznama zbog povrede odredaba Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama. Tim podacima raspolažu eventualno prekršajni sudovi i ministarstva koja vrše nadzor nad primenom odredaba tog zakona - kažu u Republičkom sekretarijatu za zakonodavstvo. - Načelno, važeći zakon na zadovoljavajući način uređuje oblast službene upotrebe jezika i pisama. Unapređenje postojećih zakonskih rešenja je moguće, ali su problemi pretežno u primeni tih zakonskih rešenja. S tim u vezi, postoji potreba da nadzorni organi efikasnije kontrolišu sprovođenje odredaba tog zakona, uključujući i podnošenje zahteva za pokretanje prekršajnog postupka u slučaju njihove povrede.

U ovoj instituciji objašnjavaju da se nekom vrstom kazne može smatrati i to što bi ugovori, odluke, dokumenti, dopisi i drugi akti koji nisu napisani ćirilicom bili nevažeći ako ih napišu institucije koje moraju da poštuju službenu upotrebu jezika.

U Sekretarijatu su upoznati i sa nacrtom zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma iz 2004. godine, koji je Ministarstvo kulture kao svoju inicijativu tada dostavilo Vladi Srbije. Poznato im je samo da taj nacrt zakona nije ušao u proceduru vlade, ali ne i zbog čega.

Republički sekretarijat, inače, može da bude formalni predlagač novog zakona, ali ne postoje naznake da će se zakonska pravila koja treba da sačuvaju nacionalno pismo i jezik uskoro menjati. Oni su, kako kažu, zaduženi samo za službenu, a ne i za javnu upotrebu jezika, koju je pomenuti zakon pokušao da propiše. A javna upotreba bilo bi korišćenje jezika i pisma u medijima, na bilbordima, u poslovanju privatnog sektora, celokupnom obrazovnom sistemu... A upravo ovu oblast najteže je urediti, jer zadire u prava privatnog sektora.

Da i javna upotreba jezika i pisma treba da bude regulisana, smatra i dr Slobodan Remetić, lingvista i član Odbora za standardizaciju srpskog jezika. On kaže da je to pitanje prvi put otvorio predlog zakona iz 2004. godine i da bi na njemu trebalo raditi. I njegov kolega lingvista Jovan Vuksanović, sekretar Odbora za standardizaciju srpskog jezika, sličnog je mišljenja.

- Urednici pojedinih medija rekli su mi neformalno da bi prešli na ćirilička izdanja samo ako bi ih obavezao zakon. Ali niko nije rekao da bi i pokušao da ga krši - priča Vuksanović. - Zato moramo imati zakon koji će da kaže kada srpski jezik i ćirilica moraju da se koriste u novinama, na televiziji, internetu, na reklamama... A tu je i upotreba jezika u školi. Prvo, završni ispit je službeni dokument, pa bi morao da bude na ćirilici. Godinama se zalažem za to. A kod nas se za završnom i prijemnom ispitu priznaju i ćirilica i latinica. To nikako ne bi smelo.

Vuksanović kaže da je i njegovo, ali i mišljenje njegovih kolega, da bi država trebalo što pre da ovu oblast uredi novim zakonom. Jer postojeći je pisan za srpskohrvatski jezik. Pitanje je, dodaje, složeno, ali ga država, poštujući mišljenje struke, mora razrešiti.