Biti voćar je pusti sanak

Ove godine smo izvezli preko 150.000 tona jabuka, samo u Rusiju oko 115.000, prisutni smo u regionu, na tržištu Italije, vodeće zemlje u uzgoju ovog voća, veoma zahtevne Danske, a traže ih i glavni distributeri u Saudijskoj Arabiji i Kuvajtu.

Adut naših uzgajivača je moderan sortiment i odličan kvalitet, pa je uzgoj jabuka već godinama veoma unosna poljoprivredna delatnost. Istovremeno je i izvoz sve veći i dostiže 90 miliona evra godišnje.

Efikasne subvencije

Počelo je tokom ministrovanja Ivane Dulić- Marković, potom Gorana Živkova, čijom inicijativom su kupovinom sadnica subvencionisani zasadi. Potom je finansirana i izgradnja desetak hladnjača za udružene manje i proizvođače sa posedima srednje veličine. Pokazalo se da je u pitanju najefikasnije subvencionisanje čiji rezultati su se pokazali za dve, tri sezone,  a iz godine u godinu su sve veći.

Velike kompanije su se uključile u posao; njima je neuporedivo lakše doći do kapitala, pa su i posedi višestruko veći, na stotine hektara. Srbija je postala relevantan igrač u uzgoju i izvozu jabuka, tim pre što je naš izvoz u Rusiju podstaknut i klauzulom o bescarinskom tretmanu jabuka iz Srbije. Biznis se neprekidno razvija u svakoj fazi, od odabira i pripreme terena, preko načina uzgoja do čuvanja u hladnjaćama i pakovanja za transport, pa je dostignut visok nivo profitabilnosti.

Posao se smatra prilikom za poljoprivrednike sa malim površinama obradivih površina. Nikola Milićević, direktor jabučnjaka u Čelarevu, najvećeg u Evropi, pojašnjava.

- Za podizanje hektara najmodernijeg jabučnjaka, sa više sorti različitog dospeća zrenja, zalivnim sistemom, zaštitnom mrežom od prejakog sunca, zaštitom od mraza, potrebno je uložiti oko 28.000 evra. Već od treće sezone čista dobit je od deset do dvanaest hiljada evra godišnje. Naravno, neophodan je svakodnevni rad i stalno stručno usavršavanje putem uhodanih seminara i stručnih savetodavnih službi. Uostalom, čak 95 odsto jabučnjaka u italijanskoj regiji Bolcano, svetskom lideru u ovoj proizodnji, su veličine od 1,8 do 3,9 hektara i svi više nego uspešno posluju.

Ali, kod nas kompanije i seljaci sa većim posedima proširuju uzgoj, dok je upadljivo odsustvo sitnih seljaka, uprkos izgledima da se i manji seoski posed izgradi u uspešno gazdinstvo. Zašto u perspektivnom poslu nema malih paora?

Nedostupni krediti

Milićević pojašnjava da su u pitanju po sitne poljoprivrednike teško prihvatljivi uslovi kreditiranja. Mali nemaju startnu uštedjevinu i moraju se osloniti na kredite. Doduše država, posebno pokrajina Vojvodina, pomažu sa tri, četiri hiljade bespovratnog kredita, ali, ipak, seljak se kod banke zadužuje za najmanje 23-24 hiljade evra.

Mali seljak nema nekretnine vrednosti dovoljne da stavi pod hipoteku, pa skromno obezbedjenje podiže i onako visoku kamatu od, u boljoj varijanti, sedam odsto na deviznu ili 10,5 odsto na dinarsku pozajmicu, za još jedan ili dva procentna poena. Poređenja radi, u zemljama Evropske unije kamata na kreditiranje uzgoja jabučnjaka teško da u aktuelnim prilikama dostiže dva odsto.

Ali, zašto su u nas krediti tako skupi kada se i sami bankari žale da su im računi puni para, a da su retki profitabilni projekti, pa bi bilo logično da bankarska konkurencija snizi cenu zaduživanja?

Odgovor je u stilu poslovanja ovdašnjeg bankarskog sektora, a svodi se na stalno finansiranje države kupovinom bankarskih zapisa centralne banke, te obveznica ministarstva poljoprivrede. Kako je referentna kamatna stopa NBS 4,5 odsto, u vreme kada je ista kamata u zemljama EU blizu nule ili čak negativna, vidi se da je zarada banaka više nego solidna, pri čemu u poslovima sa državom gotovo da i nema rizika. Ispada da monetrana politika jakog dinara, u zemlji sa malo štednje, uzroči visoku kamatu, te kredite čini neprihvatljivo skupim po preduzetnike, uljučujući i seljake-jabučare. (Živan Lazić)