Više članova partija nego sindikata

Prema nekim procenama političke partije imaju više od milion članova, dok je sindikalno organizovano manje od 750.000 radnika. Partijske knjižice raznih boja smatraju se najboljim načinom za dolazak do radnog mesta, ali i za njegovo čuvanje. Nepoverenje prema sindikatima, koje traje već godinama, u poslednje vreme još je vidljivije, kako u privatnom sektoru, tako i u javnom.

Naime, sindikalne centrale danas sigurno članstvo imaju jedino u javnom sektoru, dok ga u privatnom ima u izuzetno malom broju. Potpredsednik UGS "Nezavisnost" i profesor Fakulteta političkih nauka Zoran Stojiljković smatra da radnička borba često izostaje kod privatnika, da se mnogi privatnici protive sindikalnom organizovanju, a da, s druge strane, radnici na to pristaju "jer pred borbom za golu egzistenciju, osvajanje slobode je u drugom planu".

"Strah od gubitka posla, potencijalne represije zbog sindikalnog angažovanja jesu, što je svima jasno, daleko veće u privatnom sektoru nego u javnom", smatra profesor Stojiljković. "Na ovo more nezaposlenosti dobra je volja što ste nekog primili i što mu platite 150 ili 200 evra, i zato tu nema nikakve šanse za sindikalno organizovanje."

Potpredsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije Duško Vuković objašnjava da postoji više od sto diskretnih prijava protiv privatnih firmi koje onemogućuju sindikalno organizovanje, a neke od njih su završile i na sudu.

"Novokomponovani poslodavci ucenjuju zaposlene koji nameravaju da se zaposle u njihovom preduzeću da će, ako misle da budu članovi sindikata, izgubiti radno mesto", navodi Vuković. "To je suprotno konvencijama. Država koja je prihvatila tu konvenciju mora da ima mehanizme kako da sankcioniše tog poslodavca. Međutim, mi još nemamo te mehanizme pravne države."

Za profesora Milorada Mijatovića, nekadašnjeg lidera Saveza samostalnih sindikata Vojvodine, a sada poslanika Socijaldemokratske partije u Skupštini Srbije, koji je, dakle, i sam sindikalnu knjižicu zamenio partijskom, više članova stranaka nego sindikata nije specifičnost Srbije već zemalja u tranziciji, jedino što kod nas tranzicija predugo traje.

"Za vreme tranzicije radnici su izgubili mnogo: fabrike, radna mesta, ulogu koju su nekada imali", objašnjava Mijatović, dodajući da će sve doći na svoje mesto i imati moć kada se tranzicija završi i kada sindikati, ali promenjeni i drugačiji, budu na mestu koje im pripada i koje moraju da nađu. "Sindikati, koji su nekada bili bitni za radnička prava takođe su mnogo izgubili jer je politika postala najvažnija stvar pa samim tim i sredstvo kojim se neki cilj ostvaruje."

Dakle, radnici koji razmišljaju racionalno pre se odlučuju za političke stranke jer su uvereni u to da će tako pre ostvariti ili dobiti neko svoje pravo nego ukoliko su članovi sindikata. Čak kao pripadnici političke partije mogu imati i uticaj na zakone i druge akte, i to jeste jedan od velikih razloga što su sindikati izgubili moć koju su imali.

Profesor Darko Marinković, dobar poznavalac industrijskih odnosa, podseća da će sindikati biti u problemu kada dođe do najavljenog smanjenja zaposlenih u javnom sektoru, jer će ih to dodatno oslabiti i smanjiti broj članova.

"Sada su sindikati uglavnom oslonjeni na javni sektor i svako njegovo smanjivanje dodatno će im umanjiti broj članova, a time će im biti ugroženo i finansiranje. Tek tada će se suočiti sa potrebnom da se menjaju i da brzo povlače poteze koje su odavno morali preduzeti. Postavlja se i pitanje šta će biti ako jednom poslodavci odbiju da preko obračunskih lista naplaćuju sindikalnu članarinu, što inače i ne rade u mnogim državama. Na kraju krajeva, gazda i ne treba da zna u kojem je sindikatu radnik. Na zapadu radnici sami uplaćuju članstvo sindikatu i to mora biti praksa i kod nas. Kod nas moraju svoje pravo mesto dobiti i saveti zaposlenih", ističe Marinković.