Slobodu govora ubijaju, zar ne?

Piše: Slavko Surla

Iako je zbog toga 17 godina bio bez posla, to ga nije pokolebalo da ima kritički stav prema svakoj vlasti, koju smatra ključnom u ograničavanju sloboda govora na našim prostorima, u svakom vremenu. Pri tome, Samardžić jasno naglašava da se upravo u svojevremenom drastičnom ograničavanju slobode govora i izražavanja mišljenja, očitava koliko je neistinit mit o "zlatnom Titovom dobu".

- Što se tiče stanja u našem društvu, pre 50 godina, u vreme socijalizma postojalo je više krivičnih dela kojima se ograničavala sloboda govora. Pre svega je to bilo krivično delo neprijateljske propagande, to je član 133. Krivičnog zakona SFRJ, koji je govorio - ko zlonamerno i neistinito prikazuje društveno političke prilike u zemlji, kazniće se zatvorom od jedne do deset godina. To krivično delo je nazvano verbalni delikt i ono je nanelo ogromnu štetu i veliki broj ljudi je potpuno nevin sedeo u zatvoru zbog toga.

On navodi jedan primer, Milorada Novakovića, koji je dobio pet godina i četiri meseca zatvora, a godinu dana mu je određeno jer je, u razgovoru u četiri oka rekao da postoji neravnomeran razvoj između pokrajina i republika i da se zbog toga neke republike mogu otcepiti. Ni sam Samardžić, tada mladi sociolog, nije bio pošteđen represije zbog svojih stavova koji su se koslili sa komunističkom dogmom.

- Zbog svojih političkih aktivnosti 17 godina sam bio nezaposlen. U vreme vladavine Saveza komunista bio sam pod policijskim nadzorom i tada sam vodio računa o tome šta javno govorim, budući da su drastične kazne bile za slobodno izražavanje.

Od devedesetih stvari su se drastično promenile, kaže on, jer su zakonske odredbe menjane pa nije postojala pravna mogućnost da neko bude gonjen, osim ako je u pitanju kleveta. To je bilo formalno, ali faktički, u tadašnjoj Srbiji, pa i ovoj danas, postojale su i postoje brojne neformalne mogućnosti za proganjanje ljudi zbog slobodnog izražavanja, uveren je Samardžić.

- Stanje u našem društvu je rđavo u svim delatnostima pa i u pogledu slobode izražavanja jer postoji teška zloupotreba. Npr tabloidi mogu neograničeno da kleveću, brutalno vređaju ljude, šire laži, strah i paniku. Drugi problem je što smo mi teška sirotinja i ljudi se u takvoj situaciji plaše različitih mogućih posledica po njihov život koje mogu imati ukoliko se slobodno izražavaju. Bojim se da su kod nas ljudi, kroz dug vremenski period, navikli da je "u ćutanju sigurnost", kako reče jedan Andrićev junak.

Negovanje "rajinskog mentaliteta" na našim prostorima nikada nije prestajalo, pa nije ni čudo što je autocenzura veoma raširena pojava, od običnih ljudi, radnika u javnim preduzećima koji ćute i trpe iz straha od gubitka posla, ili, ako su privatnici, da im inspekcija ne bi zakucala na vrata, da bi mogli da konkurišu za neki projekat.

- Ja nemam mnogo razumevanja za ljude koji se ustručavaju da kažu ono što misle, zato što svaki čovek mora imati neku dozu hrabrosti da kaže ono što misli i ono što smatra da je važno u nekom trenutku. Francuski filozof Mišel Fuko je govorio, vlast je svuda ali i sloboda je svuda. Dakle svako mora voditi računa o tome da postoji i lična odgovornost i da se neke stvari moraju reći, bez obzira na moguće posledice.

Ono što je takođe problem, tvrdi Samardžić, je način na koji funkcionišu mediji.

- Mediji su obično nepropusni za informacije koje ne odgovaraju vlastima, budući da je najveći broj medija danas u Srbiji blizak vlastima, ali ne samo domaćim, nego često i stranim. Tako da danas čovek nema gde šta da kaže. Vi možete privatno da govorite šta god hoćete, ali to nema nikakvog efekta. Doduše, na internetu postoje takve mogućnosti, ali internet je zagađen netačnim informacijama.

Samardžić dodaje da slobodu govora jednako ugrožava svako ograničavanje, ali i shvatanje slobode kao prava da se neko vređa i kleveće bez posledica, da se poziva na mržnju. 

- Pitanje koje se postavlja u vezi sa slobodom izražavanja jeste, da li se ona može pravno ograničavati ili je bezuslovna. Prvi amandman na američki ustav kaže da kongres ne može doneti zakon kojim se ograničava sloboda štampe. Kasnije se vodila velika polemika u vezi sa tim kada i u kojim slučajevima sloboda govora može da se ograničava. Postoji problem takozvanog zapaljivog govora, kada ljudi u govoru pozivaju na nasilje ili na vršenje nekih drugih krivičnih dela. Po mom mišljenju, pravni standard koji zadovoljava jeste da se sloboda govora može ograničavati jedino u slučajevima kada postoji jasna i neposredna opasnost da govor može dovesti do nasilja. U tom pogledu zalažem se uza što je moguće širu slobodu govora - kaže Samardžić.

Koliko je teško ceniti stepen ostvarivanja prava na slobodu govora, kazuju i podaci za Srbiju iz  2010. godine, koji se odnose na jedan važan oblik tog prava - slobodu medija. Fridom haus je te godine Srbiju ocenio kao delimično slobodnu, sa pozicijom na 72. mestu od 196 zemalja, dok je a na listi "Reportera bez granica" svrstana na 85. mesto od 178 država.

Tačnije, po proceni Fridom hausa Srbija je te godine ostvarila napredak, po drugoj, Srbija je pala za 23 mesta. Istovremeno, NUNS je objavio da "većina novinara u Srbiji već nekoliko godina zaredom negativno ocenjuje slobodu medija".

A od 240 urednika informativnih medija, anketiranih krajem 2011. godine, samo dva posto smatralo je da su medijske slobode potpune, dok je tri četvrtine bilo mišljenja da Srbija ima veliki problem u ovoj oblasti. Nešto kasnije, na panelu o internet slobodama, organizovanom u beogradskom Medija centru 2014. godine, zaključeno je da "u medijima u Srbiji nema cenzure i može se govoriti samo o sporadičnim slučajevima ugrožavanja slobode govora".

Ove jeseni, gašenje Vranjskih novina, čija "smrt" je objašnjena neizdrživim političkim i ekonomsklim pritiscima, iniciralo je da brojna novinarska udruženja i nevladine organizacije krenu u akciju "u borbi za Vranjske i slobodu medija i izražavanja". Gledajući u prošlost, možda će se neko i usuditi da već sada prognozira ishod ove akcije.