Osobe sa invaliditetom zaslužuju prihvatanje svoje seksualnosti, ne samo u zajednici ljudi bez invaliditeta, već i među ostalim osobama sa invaliditetom. Invaliditet ne umanjuje pravo na izražavanje vlastite seksualnosti. To uključuje pravo na venčanje, roditeljstvo, brigu o deci, te pravo na informacije koje će im pomoći da donesu dobru odluku.
Aktivistkinja na polju invalidnosti i psihološkinja Tatjana Stojšić Petković, ima invaliditet od rođenja, a u braku je 14 godina sa osobom bez invaliditeta. Majka je 27-godišnje Radmile i trinaestogodišnje Višnje. Objašnjava da je pojam seksualnosti mnogo širi od onoga kako ga javnost doživljava, posebno kada se govori o osobama sa invaliditetom.
"Kada kažemo seksualnost, obično se misli na sam čin seksa, na vođenje ljubavi, a seksualnost je mnogo šira. To je doživljaj sopstvenog tela, prepoznavanje zadovoljstva koje naše telo može da oseti, čitav jedan splet emocija i fizičkih reakcija, koji je sastavni deo života. Ako mislite na seksualnost osoba sa invaliditetom, onda to definitivno jeste tabu. Imam utisak da je taj tabu postao još veći nego što je bio ranije, zato što se insistira na određenoj estetici, poželjnoj seksualnosti koja zahteva određen izgled, određen način funkcionisanja i muškog i ženskog tela, a osobe sa invaliditetom samim tim što imaju invaliditet, što imaju neku poteškoću, bilo da je prilikom kretanja, govora, ili obavljanju nekih najjednostavnijih radnji. Koncept njihovog tela i zadovoljavanja osnovnih potreba je drugačiji. Nećete videti na bilbordu ženu u kolicima koja reklamira čarape. Nećete videti muškarca sa amputiranom nogom koji reklamira kondom. Osobe sa invaliditetom se ne doživljavaju kao seksualna bića, a i same osobe sa invaliditetom sebe tako ne doživljavaju", objašnjava ona.
Tatjana Stojšić Petković dodaje da su vrlo često roditelji ti koji ignorišu seksualnost svog deteta.
"Ne samo kada je dete u pubertetu, kada se priča o tome, seksualnost se razvija od rođenja. Dete koje ne može da dodirne svoje telo, koje ne može samo da se okupa, koje ne može samo da upoznaje sebe i onda imate situaciju kada se očekuje da recimo osobe sa oštećenjem vida ili sluha međusobno ostvaruju veze, jer se očekuje da su okrenuti više jedni ka drugima, da osoba koja je bez invalidnosti ne može stupi u vezu sa nekim ko je ima. Važno je progovoriti o ovoj temi, da osobe sa invaliitetom nisu aseksualna bića, da imaju jednake potrebe kao i svi drugi. Među osobama sa invaliditetom ima i homoseksualaca, što je posebno tabu tema. Kada pričamo o nasilju, posebno su izložene žene sa invaliditetom i one su dvostruko diskriminisane. Kada govorimo o diskriminaciji u institucijama socijalne zaštite, u zdravstvenim institucijama, to su sve teme o kojima za početak moramo da pričamo, ali i same osobe sa invaliditetom moraju više pažnje tome da posvete, da te teme budu deo seminara, obuka, programa i manifestacija", kaže ona.
Nevladine organizacije i manifestacije posvećuju pažnju sadržaju koji se bavi seksualnošću osoba sa invaliditetom, dok vodeći mediji u Srbiji, dodatno stavljaju rampu na takve teme.
"Ove godine smo na festivalu "Uhvati sa mnom ovaj dan", koji promoviše život osoba sa invaliditetom kroz filmsku umetnost imali film "Rupa". Govori se o čoveku u kolicima, koji živi sa personalnim asistentom i koji je od njega tražio da ga odvede u javnu kuću, jer je to video kao mogućnost ispoljavanja svoje seksualnosti. Nevladine organizacije promovišu ovakve teme, ali ne i najgledaniji mediji, televizije, tu imamo potpuni mrak. Trebalo bi raditi na obrazovanju, jer ako država, konkretno sistemi podrške i socijalne službe ne daju način roditeljima kako da se s tim suoče, ne možemo očekivati, recimo, od neke majke da prepozna seksualnost svoje ćerke u 15,16. godini, ako ona slabo govori ili je nedovoljno samostalna. Ona ne zna da kontroliše svoju nagonsku reakciju, koja je prirodna, jer ima mentalni invaliditet, ne zna društveno da upakuje i socijalno prilagodi okruženju. Ne možemo da očekujemo od osobe u kolicima da izlaze na mestima gde i svi mladi, ako su ona nepristupačna. To je sve je odskočna daska za razvoj zdrave seksualnosti", navodi ona.
Posebno škakljiva tema je seksualnost mladih sa mentalnim invaliditetom, navodi sagovornica, a napominje i da je važno da se ženama sa invaliditetom omogući pristupačna zdravstvena zaštita, jer neretko imaju problem na ginekološkim pregledima, jer im oprema nije adaptirana.
Prema ranijim istraživanjima, čak 87 odsto Novosađana izjasnilo se da ne bi voleli da za zetove ili snaje imaju osobe sa invaliditetom. Nesumnjivo je da se tokom proteklih godina socijalna distanca smanjila, ali ona ipak i dalje postoji.
Neretko se dešava da kada se invaliditet dogodi ženi, muškarac napušta porodicu, dok su ređi obrnuti slučajevi. Tatjana Stojšić Petković navodi nekoliko primera gde se seksualnost osoba sa invaliditetom ignoriše.
"Kada pričamo o seksualnosti, ne možemo da se ne dotaknemo donjeg veša. Takve prodavnice su nepristupačne, ne možete da uđete u kabinu i da ga probate, ako ste žena sa invaliditetom, jer su kabine male. Tako da nas kao osobe sa invaliditetom ne prepoznaju kao nekoga ko bi potrošio određenu sumu novca na tako nešto. Mi konačno u Novom Sadu imamo bioskop, u koji možemo da uđemo, lift i toaleti su pristupačni, ali sedišta za parove nisu. To su tako male začkoljice koje govore o tome da se ne prepoznaje u društvu da možda osobe sa invaliditetom žele da se popnu na takva sedišta za parove", napominje ona.
Žene sa invaliditetom koje žele da budu majke, nemaju nikakvu podršku države, napominje Tatjana Stojšic Petković.
"Država majčinstvo ne prepoznaje kao nešto čemu treba da pruži podršku. Ako imamo ženu sa paraplegijom ili cerebralnom paralizom, nebitno sa kojom dijagnozom, u podizanju deteta joj treba podrška. Ako nema finansijsku mogućnost da plati personalnu asistentkinju, ako nema porodicu koja je sposobna i spretna da joj pomogne, onda je majčinstvo skoro nemoguća misija. Još jedna prepreka je zašto muž koji je bez invaliditeta ne može da dobije porodiljsko, ako je žena sa invaliditetom majka, kako bi mogao da joj pomogne, odnosno da budu zajedno sa bebom prvih godinu dana. To je stvar snalažljivosti samih osoba sa invaliditetom, zbog toga i imamo mali broj ljudi koji se opredeljuju za roditeljstvo. Finansijska podrška bi takođe trebalo da postoji, podrška prilikom upisa u vrtić. Nemoguća misija je da šetate dete dok je malo, a vi ste u kolicima. Ja ne mogu da guram kolica sa bebom i da guram sebe. Potrebno je da neko gura bebu i mene. Ono što je poseban tabu je da žene sa invaliditetom nemaju pristup svojim bebama. Oduzimaju im se bebe, neko drugi vodi računa o njima. Smatraju ih nesposobnim. Prilikom razvoda braka, vrlo često se dete oduzima majci ako ona ima invaliditet. Žene sa invaliditetom su neprepoznate kao majke i nemaju apsolutno nijedan sistem podrške. Ne znam nijednu lokalnu zajednicu, koja je to prepoznala i da ima gerontodomaćice, koje će raditi samo sa ženama sa invaliditeom koje su majke", kaže sagovornica.
Podrška porodice je od ključne važnosti. Poseban problem predstavlja često nasilje nad ženama sa invaliditetom, koje zbog nemoći da reaguju, postaju još veće žrtve.
Same osobe sa invaliditetom, nedovoljno su upozante sa svojim pravima. Pokrajinskom ombudsmanu najviše je bilo obraćanja u oblasti zapošljavanja, potom zbog nemogućnosti ostvarivanja prava na invalidsku penziju, navodi zamenica pokrajinskog ombudsmana Eva Vukašinović. "Ipak, generalno možemo da kažemo da nedovoljno koriste mehanizme zaštite. Broj obraćanja u odnosu na ostale pritužbe je zanemarljiv, imajući u vidu sa kakvim se problemima susreću osobe sa invaliditetom", navela je Eva Vukašinović i komparativnom analizom izdvojila Hrvatsku i Mađarsku kao primere dobre prakse. "Svi moramo da promenimo svest. Društvena svest mora da se menja i treba vršiti pritisak na one koji donose odluke. Nijedno pravo nije došlo samo od sebe", ističe zaštitnica.
Novi zakon o sprečavanju nasilja u porodici trebalo bi da preventivno deluje i na nasilje nad ženama sa invaliditetom. Osim toga što je ljudima sa invaliditetom potrebna intimnost, kao i pozitivan odnos prema sopstvenoj seksualnosti, kod dece sa invaliditetom je mnogo veći rizik da budu seksualno zlostavljana. Takođe, osobe sa invaliditetom lekari mnogo ređe testiraju na polno prenosive bolesti, a pitanje zaštite je vrlo diskutabilno. Potrebno je mnogo više raditi na edukaciji i informisanju, kako bi se podigla svest i pokrenulo reagovanje države.
Pisanje ovog teksta pomoglo je Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije podržavajući projekat Radija 021 "Moj komšija". Sadržaj teksta i stavovi izneti u njemu su isključiva odgovornost Radija 021 i ni na koji način ne odražavaju stavove i mišljenja Ministarstva.
.jpg "Izdato manje građevinskih dozvola: Pogledajte gde se najviše gradi")
.jpg "Na suđenju Milovanu Brkiću svedočili urednici Pinka")
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar