Piše: Zoran Strika
Sportovi, a pogotovo oni masovni poput fudbala, pogodni su za testiranje stavova u društvu. Društveni konflikti očitavali su se još pred prvo Svetsko prvenstvo u fudbalu, kada Kralj Aleksandar nije želeo da finansira odlazak igrača na šampionat zbog bojkota hrvatskog i slovenačkog dela tima da učestvuje, ali i šest decenija kasnije kada su se na "Maksimiru" sukobili navijači Dinama i Crvene zvezde, fudbaleri i policija što je praktično bio uvod u mnogo ozbiljnije događaje.
Deo navijača je vremenom postajao ekstremniji, pa se osim fizičkog nasilja, od kraja osamdesetih godina na tribinama sve češće može čuti govor mržnje, ispadi nacionalizma, fašizma. Parola jednog navijača Vojvodine "tatamata" iz šezdesetih deluje gotovo komično u odnosu na zloslutno "nož, žica, Srebrenica" ili na poslednju poruku sa Zvezdine tribine "Šiptar, Hrvat, Balija, nisu moja bratija" upućenu igraču koji brani boje njihovog tima.
Pesnik i prevodilac Sinan Gudžević, koji je partizanovac više od pola veka, kaže za 021.rs da se, generalno posmatrano, situacija na tribinama kroz decenije umnogome promenila. Ipak, primećuje da, ukoliko se posmatraju veliki stadioni kakvi su Crvene zvezde ili Partizana, razlika između navijanja na istočnoj ili zapadnoj, nekada i sad, nije velika.
"Međutim, tamo gde su navijački "kopovi", na jugu i severu, razlika je užasna i ona je ono što danas izaziva gađenje. Mnogo puta sam gledao utakmice i pamtim vremena kada je navijanje bilo pristojno. Recimo, kada bi igrali Zvezda i Partizan, na jugu bi bilo i po 15-20 zastava navijača Zvezde, a Partizanove zastave su mogle da se vide na severu. Navijači suparničkih ekipa nikad nisu umirali od ljubavi jedni prema drugima, ali nije bilo nasilja na tribinama", priseća se Gudžević.
Nasilje na fudbalskim utakmicama u Srbiji ima kontinuitet. Tako je jedan od prvih slučajeva zabeležen 1924. godine, kada su se sukobili navijači SK Jugoslavije sa policijom, prilikom dočeka fudbalera iz Splita koji su trijumfovali nad Hajdukom.
Ipak, ranije sukobi između navijačkih grupa nisu dolazili do izražaja. Na meti gledalaca bile su pre svega sudije, pa su tako navijači Vojvodine 1971. godine sudije najpre gađali drškom zastave dužine dva metra i kamenom, da bi kasnije njih 600 opkolilo upravnu zgradu kluba preteći "čoveku u crnom". Na kraju je intervenisala policija.
Kroz sve te godine navijači u nekadašnjoj Jugoslaviji, potom u Srbiji, preuzimali su dva stila navijanja - južnjački gde se naglašava karnevalski aspekt i severni gde je fokus na buci i što glasnijem pevanju. Novi momenat u srpskom navijačkom pokretu javlja se tokom 2000-ih stvaranjem takozvanih profesionalnih navijača, primećuje Božidar Otašević u svojoj knjizi "Nasilje na sportskim priredbama".
"Pretpostavlja se da su začetnici ove izrazito negativne društvene pojave bili vođe navijača Partizana koji su radi dobijanja privilegija u preprodaji karata, prodaji navijačkih rekvizita, preprodaji fudbalera i plaćenih odlazaka u inostranstvo na utakmice, postali zvanična agencija kluba sa jasno određenom delatnošću. Ovo je, između ostalog, pogodovalo kriminalizaciji navijača, prevelikom uplivu huligana u rad klubova i širenju ove pojave na druge veće klubove u zemlji", piše Otašević.
O "profesionalizaciji" navijanja govorio je i Duško Vujošević u intervjuu datom za NIN gde je rekao da je predsednik države Aleksandar Vučić navijače "pretvorio u sopstvenu vojsku".
Politika na tribinama
I pored toga što postoje zakoni o sprečavanju nasilja na tribinama, evidentno je da se ono i dalje događa. Sve učestaliji je i govor mržnje, a Gudžević upućuje na apsurdan utisak da su zakoni o sprečavanju nasilja u Srbiji i Hrvatskoj doneseni kako se ne bi primenjivali.
On ističe da pravosuđe i izvršna vlast zatvara oči pred takvim stvarima, te da je skandalozno što se u društvu ne vodi nikakva javna rasprava kada se na tribinama učestalo pojavljuju govor mržnje i nasilje. Dodaje da bi fudbalska prvenstva u većini zemalja nekadašnje Jugoslavije trebalo da se ukinu dok se situacija na tribinama ne upristoji.
"Zašto bi klubovi uopšte trebalo da igraju evropska takmičenja? Kod kuće neguju odvratnu nacionalističku petljavinu, a u Evropi su kao dobri? Ako je Ratko Mladić uzor današnjoj generaciji, a Evropa kaže da to ne bi trebalo da bude, zašto onda časno ne kažu da ne žele da igraju tamo, jer je njima heroj čovek koji izdao naređenje da se ubijaju hiljade ljudi. O tome nema rasprave. Džo Šimunić preko mikrofona na stadionu četiri puta uzvikne 'Za dom' i četiri puta mu deo stadiona odgovara sa 'spremni' i nikome nije palo na pamet da ga javno prozove. Tadašnjem predsedniku Ivi Josipoviću, doktoru pravnih nauka, nije palo na pamet da igrača pozove i kaže mu da je to što je uradio strašno. Nije uzvikivao 'Heil Hitler' u Berlinu, dok je igrao za Hertu, jer je znao kako bi prošao. I kad je FIFA kaznila igrača neigranjem na Svetskom prvenstvu u Brazilu, onda je cela Hrvatska bila utučena. Dotle smo došli", smatra Gudžević.
Iako se između huligana u Engleskoj i Srbiji mogu povući brojne paralele, poput one da se nasilje dešava radi samog nasija, ipak postoje neke razlike. Najočitija je ta da engleski huligani nemaju parole s političkom konotacijom, dok je u Srbiji to gotovo pravilo. Otašević konstatuje da su "huliganizam, politika i nasilje čvrsto povezani" i da je tu vezu teško prekinuti jer ona postoji "od davnina".
Zbog ispada svojih navijača ovdašnji klubovi često plaćaju kazne koje se broje u hiljadama evra. Može se čuti da najveću odgovornost za divljanje huligana snose same uprave. Tako je nedavno predsednik Sindikata profesionalnih fudbalera "Nezavisnost" Mirko Poledica poručio da Fudbalski savez Srbije ne treba da kažnjava klubove igranjem pred praznim tribinama.
"Od toga niko nema koristi, fudbal se igra zbog publike na prvom mestu. Samo surovo kažnjavati po džepu, tako će se klubovi brzo opametiti, jedino će takvu kaznu razumeti", rekao je Poledica.
I za Gudževića odgovornost za mržnju na tribinama snose uprave klubova, koje bi, kako navodi, trebalo zakonski goniti i smenjivati. Nije, kaže, rešenje u zatvaranju stadiona, jer se na taj način kažnjava i publika koja bi zaista želela da gleda sportski događaj.
"Uprave klubova su u sprezi s navijačkim vođama, dopuštaju im da za svoje razularene poklike i pozive koriste stadionsko ozvučenje. Zašto niko od članova takvih klupskih uprava nije procesuiran? Očito je da postoji i sprega između klupskih glavešina i vlastodržaca".
Međutim, postoje i drugačije navijačke grupe koje odudaraju od stepeotipa o huliganima. Među takvima su navijači Livorna, Bešiktaša, ali i St. Paulija. Navijači ovog kluba u Nemačkoj, na primer, protive se bilo kakvoj diskriminaciji, svim formama rasizma, seksizma i huliganizma, kao i diskriminaciji homoseksualaca.
Odgovornost medija
Na nasilje na sportskim događajima mlađih kategorija ukazao je nedavno i ministar sporta Vanja Udovičić. On je kazao da nijedna zemlja nije do kraja rešila pitanje nasilja na sportu, ali je naveo da su pojedine zemlje suzbile huliganizam koristeći medije.
"Na taj način mlad čovek uvidi da nije dovoljno da bude huligan da bi završio na naslovnoj strani. Igrao sam u mnogim zemljama i uverio se da nasilje i huliganizam na terenu ne završavaju ni na prvoj, ni na poslednjoj strani novina. U tim zemljama se u prvi plan stavlja pozitivna, a ne negativna vest. I mi treba da ističemo sportiste", naveo je Udovičić.
Profesorka na predmetu Sport i mediji na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Smiljana Milinkov smatra da nije nužno neophodno formalno regulisanje toga šta bi trebalo da se prikazuje u slučaju nemilih događaja na sportskim takmičenjima. Po njenom mišljenju, dovoljno bi bilo da sami mediji shvate koja je uloga sporta, a koja nasilja, te da se ovim temama bave uz različite pristupe.
"Nasilnici uživaju gledajući sebe, a drugim nasilnicima oni su izvor ideja i podstrek. Jedno od rešenja je bojkotovati takve stvari i usmeriti pažnju na sportski događaj. Naravno da ovi problemi ne bi trebalo da budu zanemareni, ali je potrebno da se temi priđe na profesionalan način i da se u centar pažnje stavi na koji način je došlo do incidenta, šta su uzroci i šta nadležni u svemu tome čine. Te priče bi, na neki način, trebalo da se odvoje. I jedna i druge su važne društvene teme, ali bi sport trebalo da dobije nazad svoju primarnu ulogu, a to je promocija fer pleja i nečega što je zdrava ideja", zaključuje Milinkov za 021.rs.
.jpg "Srbija od 2011. godine uložila samo trećinu planiranog novca za zaštitu životne sredine")
.jpg "Bivši direktor VBA: Službe bezbednosti su politički instrumentalizovane i zloupotrebljene")
.jpg "Raspisan konkurs za prijem 52 čuvara u osam zatvora u Srbiji")
.jpg "Maloletnik osumnjičen za masovno ubistvo u školi")
Komentari 8
Istorija
Građanin
limanac
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar