Nacionalna studija o društvenom problemu seksualnog zlostavljanja dece u Republici Srbiji iz 2015. godine pokazala je javnosti zabrinjavajuće podatke. U svakom školskom odeljenju u Srbiji, na uzrastu od 10 do 18 godina, postoje četiri deteta koja su preživela određeni vid seksualnog nasilja i još četiri deteta koja poznaju nekoga kome se to dogodila. Svega sedam odsto onih kojima se deca povere da proživljavaju seksualno nasilje odluči da prijavi slučaj nadležnim službama.
Deci je najteže da saopšte ko je počinilac seksualnog nasilja, pa je tako čak 62,1 odsto dece koja su preživela nasilje, odlučilo da ne identifikuje počinioca. U polovini slučajeva nasilje se ponavljalo, dok je najčešće mesto gde se ono događalo bila kuća (32%), društvene mreže (22%). Podaci pokazuju da je akutno seksualno nasilje češće kod dece u osnovnim školama, navodi se u Nacionalnoj studiji.
Predsednica Viktimološkog društva Srbije Sanja Ćopić kaže za 021.rs da je vrlo diskutabilno pitanje da li građani Srbije imaju svest o tome da se seksualno nasilje nad decom i među decom dešava.
"Čini mi se da se o problemu seksualnog nasilja još uvek malo govori ili joj se malo prostora daje, i dalje to predstavlja jednu tabu temu u odnosu na neke druge vidove nasilja. Ipak, dobro je to što se rade istraživanja koja govore o tome da seksualnog nasilja, nažalost, ima, koliko je prisutno među decom, šta sve deca doživljavaju. To je bitan osnov za osmišljavanje određenih politika, zakonodavstva, a naročito prevencije koja bi trebalo da se preduzima praksi", poručuje Ćopić.
Socijalna radnica na Institutu za majku i dete Vesna Stefanović ukazuje na to postoje jasne zakonske, profesionalne i moralne obaveze da se slučajevi seksualnog nasilja prijavljuju nadležnima. Kako objašnjava, opšti protokol o zaštiti dece od zlostavljanja i zanemarivanja daje jasne korake koji moraju da se preduzmu kako bi se deca zaštitila.
"Iz opšteg protokola proistekli su posebni protokoli za zdravstvo, socijalnu zaštitu, policiju, sudstvo i tužilaštvo, školstvo. Ovaj problem nije rešiv u okviru jednog sistema i zbog toga je važno da svako radi posao iz svoje oblasti, ali je važna i intersektorska saradnja", dodaje naša sagovornica.
Od dece koja su prošla seksualno nasilje traženo je da budu gledana razgolićena, da pokazuje svoje polne organe, da ih dodiruje, da bude fotografisano golo, da gleda slike, filmove ili časopise sa pornografskim sadržajem, dok su pojedina deca bili drogirana ili u opijena i na taj način primorana na seksualni odnos.
Direktorica Incest trauma centra Dušica Popadić objašnjava za 021.rs da postoji tabu kako deca ne prijavljuju nasilje, ali ukazuje na problem izostanka adekvatne reakcije onih kojima je prijavljeno.
"Nacionalna studija je pokazala da je u dve trećine slučajeva postojalo prijavljivanje. Deca osnovnoškolskog uzrasta su najpre rekla svojim članovima porodice, a srednjoškolci bi se prvo poverili svojim vršnjacima. Ipak, izostala je adekvatna reakcija najčešće zato što se ne veruje u iskaz deteta ili adolescentkinje, odnosno adolescenata. Smatra se da je to nešto što se događa nekome trećem, postoji jedno nepoverenje i stvar se ne uzima za ozbiljno", poručuje Popadić.
Poslušajte emisiju o seksualnom nasilju
Kako je pokazala studija, od prijavljenih slučajeva, deca uzrasta od sedam godina su bila najčešće žrtve. Međutim, Dušica Popadić objašnjava da su to samo prijavljeni slučajevi, a da postoji veliki broj onih koji su o svemu ćutali, zbog čega se računa da je starosna granica niža i da su deca u najmlađem uzrastu najranjivija. "Takođe, mi odrasli najčešće ne prepoznajemo znake upozorenja koja daju deca", dodaje.
Znaci da neko dete prolazi kroz seksualno nasilje mogu da budu različiti. Međutim, ukoliko se dete samo ne poveri nekome kroz šta prolazi ili nema jasnih fizičkih pokazatelja u vidu povreda, zlostavljanje je teško prepoznati, poručuje Vesna Stefanović.
"Ono što može da pobudi sumnju je da je dete značajno regresiralo u ponašanju, da je snuždeno, apatično, odsutno, da ima seksualizovano ponašanje, da se ne ponaša u skladu sa svojim uzrastom, da ima zavodničko ponašanje, autoerotske radnje, koristi neprimeren rečnik i terminologiju za svoj uzrast... Moramo da osluškujemo dete, zato su roditelji veoma značajni, jer će oni moći da prepoznaju promene kod dece i moći da preventivno reaguju. Potrebno je pratiti i evaluirati dete, eventualno ga uputiti na psihološku podršku", kaže Stefanović.
Kao jedno od mesta na kojem se događa seksualno nasilje među decom navedena je i škola. To se dešava već u osnovnoškolskom obrazovanju kada počinje seksualno zlostavljanje devojčica neželjenjim dodirivanjem po telu.
"Važno je da se ne pridaje prevelik značaj razvojnoj fazi, kao da je to nešto uobičajeno, da je dozvoljeno da dečaci seksualno uznemiravaju ili zlostavljaju devojčice, jer ako govorimo o hormonima, i devojčice i dečaci ih imaju. Ono što prepoznajemo jeste da se radi o neravnopravnoj raspodeli moći između polova i da postoji jedno prećutno društveno saglasje da dečaci imaju pravo da na taj način uznemiravaju, kontrolišu, upravljaju životom devojčica. Dakle, mi već na jednom ranom uzrastu imamo društveni problem. Važno je da znamo da se najčešće u praksi slučajevi ne prijavljuju ili da ukoliko se prijavljuju, često izostaje adekvatna reakcija ustanove", poručuje Popadić.
Sanja Ćopić podseća na to da se pokazalo i da dečaci, ali i devojčice, pravdaju nasilje koje se dešava u partnerskim odnosima tokom perioda adolscencije, te da se pokazuje sklonost okrivljivanja žrtve seksualnog nasilja zbog onoga što je doživela. Kako kaže naša sagovornica, kada nam se dete poveri da prolazi kroz seksualno nasilje, važno je da se ono sasluša, da se ne okrivljuje, jer se to veoma često dešava.
"Takođe, bitno je staviti do znanja i samom detetu da nije krivo zbog toga što se dogodilo, a onda u zavisnosti od same situacije videti koga je sve potrebno uključiti - policiju, obratiti se školi, centru za socijalni rad, što zavisi od slučaja do slučaja, ali je jako važno da se taj odnos poverenja ne naruši kada se dete obrati za pomoć, da se sasluša, podrži i u svakom slučaju da se ne okrivljava", objašnjava Ćopić za 021.rs.
Vesna Stefanović dodaje da je važno da se pokaže empatija prema detetu koje je preživelo seksualno nasilje, ali isto tako i da se ono ne pritska da priča o stvarima o kojima još uvek nije spremno. Takođe, ne bi trebalo njime da se manipuliše obećanjima da će biti bolje za njega ako nešto prizna.
"Trebalo bi da obezbedimo privatnost, da odvojimo dovoljno vremena, da mu priđemo sa toplinom i poverenjem, ali isto tako da ne obećavamo nešto što ne možemo da uradimo ili da će odmah pošto nešto kaže problem biti rešen. Ukoliko nam se dete poveri to je znak da ima poverenje u nas da ga mi nećemo povređivati. Važno je da detetu kažemo da ono nije krivo i da je uvek odgovornost na počiniocu. Trebalo bi da se zahvalimo detetu što je bolne događaje podelilo sa nama i da mu objasnimo neke naredne korake kako bi se izbeglo ponavljanje nasilja ili kako bi se uklonio strah od pregleda i prijavljivanja. Bez obzira na to koliko dete ima godina potrebno je da mu se kaže šta je ono što ga dalje očekuje", objašnjava Stefanović.
Kao i svaki pojedinac, tako i ustanove moraju da reaguju na pojavu seksualnog nasilje, a pogotovo škole. Međutim, direktorica Incest trauma centra Dušica Popadić ukazuje da je prijavljivanje ono što najčešće izostaje, upravo zbog nepoverenja u iskaz žrtve.
"Isto tako, 12 godina nakon donošenja protokola, koji je zvaničan i obavezujući dokument za školske ustanove, dešava se da zaposleni u školama kažu da nisu upoznati sa koracima, koji su dosta jasni. Treba prijaviti najpre policiji, nekada prijavljivanje ide i ka centrima za socijalni radi, ali praksa pokazuje da ni oni nisu dovoljno efikasni i da uzmu ono dragoceno vreme od trenutka prijavljivanja do trenutka postupanja, a pitanje je da li uopšte postupaju, iako za njih takođe važi 72 sata hitnosti postupanja. Za školu je propisano isto, ali u praksi Incest trauma centra koja je duga 25 godina, vidimo da razumevanje te hitnosti izostaje", ukazuje na problem Popadić.
Neretko se može čuti da građanima u Srbiji nedostaje seksualne kulture. Kao jedno od rešenja već godinama unazad govori se o uvođenju seksualnog obrazovanja u škole. Međutim, za sada to ostaje na rečima. Za Sanju Ćopić bi uvođenje seksualnog obrazovanja bilo dobro, jer je "važno da se radi na razumevanju seksualnog odnosa i na tome šta jeste, a šta nije seksualni odnos".
"Potrebno je da radimo na smanjivanju rodnih stereotipa i predrasuda koji postoje, a koji se neretko nose iz kuće zbog još uvek tradicionalne rodne socijalizacije koja postavlja rodne uloge na određena mesta i stavlja određena očekivanja pred žene i muškarce u samom društvu. To neminovno dovodi do nejednake ravnoteže moći koja je u osnovi svih vidova nasilja, pa tako i seksualnog", zaključuje Ćopić za 021.rs.
Dušica Popadić se ne slaže da je uvođenje seksualnog obrazovanja u škole adekvatno rešenje, već ukazuje da je potrebno sistemsko rešenje, odnosno da se od vrtića do fakultete govori o temi seksualnog nasilja kroz redovno školovanje i predmete. Ona podseća da je Incest trauma centar 2016. godine izradio obrazovne pakete u partnerstvu sa Ministarstvom prosvete, te da je ministar Šarčević, nakon zahvaljivanja autorima, povukao obrazovne pakete, a da ne postoji nijedan pisani trag o tome. Kako kaže, obrazovni paketi su i dalje na raspolaganju ministarstvu da ih koristi.
Iako mehanizmi prijavljivanja seksualnog nasilja postoje, potrebno je više raditi na prevenciji. Vesna Stefanović zaključuje da atmosfera u društvu podstiče na nasilje, zbog toga svi sistemi moraju da preuzmu odgovornost, pa tako i mediji, o čemu možete da čitate
OVDE.
Pisanje ovog teksta pomoglo je Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije podržavajući projekat Radija 021 "Reci ne, nasilje nije moj izbor". Sadržaj teksta i stavovi izneti u njemu su isključiva odgovornost Radija 021 i ni na koji način ne odražavaju stavove i mišljenja Ministarstva.
.jpg "Uhapšen zbog ubistva svoje majke u stanu kod Novosadskog sajma")
Komentari 3
Inspektor Višekruna
Jasne obaveze prijavljivanja, možda de iure a de facto je obaveza prikrivanja.
U šklolama će pedagozi i psiholozi, sa direktorom i ostalima, minimizirati i negirati problem.
kimi
Interesantno je da ce polako i obican pogled da se smatra zlosavljanjem.
Vi na ovaj nacin negativno uticete na mnogo njih, jer po ovome cc 99.9% ljudi sada ili nekad je bilo sexualno zlostavljano, i zbog toga cete napraviti kontraefekat gde ce mnogo ljudi biti depresivno i stigmatizovano.
Pak sa druge strane ,na sve strane mozemo videti sex, sex je na soc medijima, sex je u muzici , na MTV, neke od izvodjaca su bivse striperke koje koriste vulgarne reci i teme u "pesmama" , svaka od njih 5 kile sisa ima i pokazuju ih non stop , itd itd, i to su vam danasnji idoli dece, kao i neki uticajniji mediji koji potpuno normalizuju prostituciju decije igranje oko sipke .. ,pa i drogu .. evo ova gospodja hoce da se od obdanista uci o sexu?? WTF , sta ima neko ko ni ne zna sta je to da uci o tome? ..ljudi kojima je ok da decak od 10g bude drag queen i ucesnik prajda nzm ..u americi negde..Olivija Vajld glumica koja ladno slika sina od nzm 6 7 8g kako "cita" knjigu od jedne zene koja je vodila dnevnik svog sexualnog zivota ,koji je ukljucivao i incest sa ocem.. ljudi koji vode svoju decu na proteste sa natpisima podrske za sexualne radnice..
To su ti isti ljudi ,tako da sam malo zbunjen ko ovde koga..
Cane liman
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar