Prepoznaju li deca vršnjačko nasilje?

Autor: Zoran Strika - strika@021.rs

Info

18.11.2018.

15:16 > 14:29

Agresivno ponašanje među decom gotovo da je postalo svakodnevnica, zbog čega se postavlja pitanje da li mališani uopšte prepoznaju nasilje.

Foto: Pixabay

Prema podacima Instituta za javno zdravlje Srbije "Dr Milan Jovanović Batut" iz 2017. godine, čak 17 odsto učenika u školama bilo je jednom ili više puta žrtva vršnjačkog nasilja, dok je 15 odsto njih zlostavljalo drugu decu. Takođe, svaki deseti učenik bio je izložen nekoj vrsti digitalnog nasilja, dok je 12 odsto njih reklo da su njihove neprikladne fotografije objavljene na internetu.

Po dosadašnjim izveštajima iz novosadskih osnovnih i srednjih škola, vršnjačko nasilje je u blagom porastu. Dobra vest je u tome što je pojačana svest o potrebi prijavljivanja slučajeva nasilja nad decom. Fizičko i verbalno nasilje prisutno je u sličnoj meri kao i prethodnih godina, ali sve više štete nanosi nasilje putem društvenih mreža.

Iako važnu ulogu u prepoznavanju nasilja, a potom i u njegovom prijavljivanju, imaju sami roditelji i radnici u obrazovnom sistemu, važna karika su i sama deca. Slobodanka Šatara iz Udruženja "Šta žene žele", koje se bavi pitanjem vršnjačkog nasilja, smatra da deca ne prepoznaju nasilje u potpunosti i ne razumeju da su određeni oblici ponašanja nasilni.

"Tu nastaje veliki problem u društvu, jer deca onda trpe nasilje, nesvesna da mogu da potraže pomoć. Nasilje se provlači kroz našu svakodnevnicu, a blaži oblici vršnjačkog nasilja su zakamuflirani u način komunikacije, kroz 'kul' ponašanje, i to je za decu jedan obrazac ponašanja, jer je njima važno kako se predstavljaju društvu. Možda deca ne rasaznaju u potpunosti vršnjačko nasilje, ali je onda na odraslima da im ukažu na to i da im pomognu u prepoznavanju", navodi Šatara.

Nasuprot tome, zamenica zaštitnika građana za prava deteta i rodnu ravnopravnost Gordana Stevanović poručuje da deca većinom prepoznaju nasilje, zahvaljujući normativnom napretku koji je ostvaren, ali i tome što je poboljšano informisanje dece u školama o različitim vrstama nasilja.

"Dužnost škola i drugih ustanova koje neposredno rade sa decom je da im daju sve informacije kako i kome se prijavljuje nasilje. U ovom pogledu došlo je do određenog napretka u odnosu na period iz 2011. godine. Slika se menja. Gotovo da nema učenika koji ne zna da postoji tim za zaštitu dece i učenika, dok u 2011. godini kada smo ih pitali znaju li da postoji takav tim, veliki broj dece nije znao. Međutim, problem da se nasilje nedovoljno prijavljuje više je povezano sa poverenjem dece i njihovih roditelja u to da li će nadležni zaista preduzeti sve propisane radnje i mere u slučaju prijavljivanja nasilja, kao i da li se preduzimaju adekvatne mere ili se samo simulira postupanje. Kada dete i roditelji prijave nasilje, a ovlašćena lica ne preduzmu sve što im zakon kaže i ne preduzmu sankcije, sledeći put ćemo imati situaciju da će deca i roditelji mnogo teže prijaviti nasilje. Takođe, može se dogoditi situacija da se deca koja prijave nasilje šikaniraju, odvraćaju od toga i onda ne žele da prijave problem ukoliko primete da svi iz sistema ne reaguju adekvatno", smatra Stevanović.

Naše sagovornice primećuju da postoji problem normalizacije nasilja, što svakako ne ide u prilog prepoznavanju i prijavljivanju ovog problema nadležnima. Za Slobodanku Šataru nasilje je postalo opasnije upravo zbog normalizacije.

"Nasilni oblici komunikacije postali su deo svakodnevnog ponašanja dece. U tom kontekstu velika je uloga društva. Jednostavno, deca upijaju sve iz okruženja, a samim tim i negativno ponašanje. Problem se nalazi i u medijima, školama, a velika je odgovornost i na roditeljima koji svojim delovanjem deci daju modele ponašanja. Veliki problem je što danas postoji i taj dominantan obrazac ponašanja da dete ne sme da 'izda' nekoga ako prijavi nasilje, da mora da bude čvrsto i da trpi. Suština problema je u tome što deca nisu svesna problema i ponekad idu do krajnjih granica, ali bi zato odrasli trebalo da budu tu i da podvuku granicu, ukažu na problem. Izuzetno je opasno što se neke stvari prećutkuju jer su postali 'običaj', jer je reč o 'igri', a to nam je poruka da je agresivno ponašanje postalo društveno prihvatljiv oblik ponašanja", dodaje Šatara.

Oblik nasilja za koji neretko izostane sankcija su i takozvane šutke, kada grupa dečaka ili devojčica nasrne na drugo dete, koje istrpi guranje i šutiranje. Šutke pokazuju da nasilno ponašanje među decom može da dobije značenje igre ili svojevrsnog rituala. Gordana Stevanović kaže da smo svedoci toga da su deci scene nasilja i agresivni modeli ponašanja dostupniji nego prethodnim generacijama, ali da uticaj toga ne mora da bude neprepoznavanje nasilja.

"Kada su nasilni sadržaji deci dostupniji javlja se problem što nedostaje jasna i nedvosmislena poruka da su takva ponašanja nedozvoljena i kažnjiva. Retko kada imamo situaciju da vidimo šta je epilog, da li je neko sankcionisan, kažnjen. Kada se javno učinjeno nasilje minimalizira ili relativizuje, i za to se ne uspostavi sankcija, onda deca to mogu da razumeju kao nešto što je društveno prihvatljivo. I, nažalost, mi smo kroz naš rad imali situacije da se nasilnici ne kažnjavaju ili se nasilje minimalizira. Pogotovo kada se dogodi da neka javna ličnost učini nasilje, a incident ne naiđe na osudu, onda se deci šalje višesmislena poruka o nasilju, čak se uveravaju da je nasilničko ponašanje u realnosti vrlo efikasan metod za ostvarivanje ciljeva, a da je kažnjivost takvih postupaka samo deklarativna i vrlo neizvesna", ukazuje Stevanović za 021.rs.

Pomoćnica zaštitnika građana za prava deteta i ravnopravnost ukazuje i na to da se neretko previđa problem dece koju srećemo na ulicama, a za koju se retko kada zapitamo zbog čega nisu kod kuće ili u školi. To su deca koja dok je crveno svetlo na semaforu peru stakla na automobilima ili prose za novac, a izložena su velikom broju rizika. Ipak, glavni razlog zašto su na ulici, kako su sama deca rekla, jeste siromaštvo. To znači da je, poručuje Stevanović, "izostalo izvršavanje obaveza državnih organa da svakom detetu obezbedi uslove neophodne za opstanak, život i pravilan razvoj deteta, jer je to nešto na šta se Srbija obavezala prema Konvenciji o pravima deteta, ali i prema važećim zakonima".

Slobodanka Šatara ukazuje na to da je neophodno uspostaviti vezu između dece, roditelja i nastavnog kadra u školama, jer su mališani u svojim ranim godinama najpre upućeni na njih, te bi oni trebalo da budu ti koji će prepoznati da dete prolazi kroz probleme, čak i onda kada samo to ne priznaje. Iako su se u trci za egzistenciju i bolji finansijski položaj roditeljima deca pomalo "izgubila iz vida", Stevanović smatra da je potrebno da se deci ukaže da se vrednosti vrednuju, ali i da su neke stvari koje se predstavljaju kao vrednost u stvari društveno neprihvatljive. To je, zaključuje, proces koji traje, jer se problem nije javio preko noći, pa se tako neće pronaći ni rešenje preko noći.

Pisanje ovog teksta pomoglo je Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije podržavajući projekat Radija 021 "Reci ne, nasilje nije moj izbor". Sadržaj teksta i stavovi izneti u njemu su isključiva odgovornost Radija 021 i ni na koji način ne odražavaju stavove i mišljenja Ministarstva.

OBRATI PAŽNJU! Osvežili smo platformu sa muzičkim kanalima, a preko koje možete slušati i Radio 021. Preporučujemo vam novu kategoriju - LOUNGE, za baš dobar užitak i relax tokom dana. Vaš 021!

Komentari 2

Hronološki Najpopularniji

Konstantin

18.11.2018 • 17:20

vršnjačko nasilje

Svake nedelje u 15 časova, na trgu SLOBODE, grupa "2 minuta tišine" apeluje na građane da obrate pažnju na mlade i da ih sačuvaju od vršnjačkog nasilja.

3 1 +2
Ajde?

18.11.2018 • 16:31

Prepoznaju po modricama, idiotsko pitanje kao sve u ovom zapecku civilizacije.

3 1 +2

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.