Epidemiolog Predrag Đurić za 021: Što je opasnost više potcenjena, mere su rigoroznije

Krajem marta u Srbiji je najavljeno masovno testiranje koje bi pomoglo da se što više slučajeva otkrije, međutim, nedelju dana kasnije to je označeno kao "nesrećan izraz" i "preimenovano" u testiranje po proširenim indikacijama.

"Na primeru Južne Koreje i Singapura se videlo da je masovno testiranje dalo dobre rezultate. Po stopi testiranja Srbija je na začelju Evrope, 15 do 20 puta niža nego u, recimo Švajcarskoj, Nemačkoj ili Austriji ili Sloveniji i višestruko niža nego u ostalim zemljama u regionu, ne može se opravdati drugačijim pristupom u algoritmu testiranja, dok se u isto vreme spominju stotine hiljada građana koji su se vratili iz žarišta ili se javljaju epidemije ili infekcije u bolnicama, domovima za stare, među epidemiolozima, vojskom i policijom", objašnjava dr Đurić.

Smatra da niko ne očekuje ni od jedne vlasti da u ovakvoj situaciji bude savršena, besprekorno spremna na reagovanje. Ono što se očekuje od vlastodržaca, a posebno od zdravstvenih ustanova, dodaje, je potpuno istinito informisanje.

"Čini mi se da se zaboravlja da je obaveza vlasti na svakom nivou da pruži građanima sve informacije koje su im značajne, a u pandemiji je ta odgovornost još veća. U kritičnim situacijama i onako malobrojni zdravstveni radnici preopterećeni su svojim osnovnim poslom i sigurno je da nekad pružanje informacija ne predstavlja prioritet. Ali, ne treba oni ni da budu prvi na udaru. Po pravilu, zdravstvene ustanove bi morale da imaju dovoljno kadra – profesionalaca koji će prikupljati i obrađivati podatke koji su u isto vreme i stručni za oblast zdravstva i potpuno informisani", ističe dr Đurić.

Ocenjuje da je centralizovanje informacija zapravo indikator nedovoljne pripremljenosti za vanredne situacije. Jasna i potpuna komunikacija sa građanima je, smatra, najdelotvornija mera, a kada ona izostane, javlja se nepoverenje.

Kako navodi, težište aktivnosti do sada je bilo na epidemiološkoj službi, a dijagnostika je mogla da se radi samo u jednoj ustanovi. Prenos težišta na primarnu zdravstvenu zaštitu mogao bi popraviti situaciju u zdravstvenom sistemu koji je i pre pandemije bio preopterećen.

"Primera radi, 2018. godine u Srbiji bilo je 286 lekara na 100 hiljada stanovnika (a u Vojvodini je situacija još mnogo nepovoljnija), dok je, recimo, u Nemačkoj, taj broj 420, a u Austriji 515. Uz to, u Nemačkoj preko 11 odsto GDP odlazi na zdravstvo, u Austriji 10,5 odsto, a u Srbiji 9,1 odsto (prema podacima Svetske banke)", kaže Đurić i podseća da, ipak, Srbija ima vrhunske epidemiologe i infektologe.

"Međutim, uloga epidemiologa najznačajnija je u pripremnoj fazi, kao i u inicijalnom reagovanju. Nakon toga najznačajnija je uloga domova zdravlja, za koje ćemo tek videti koliko su spremni da odreaguju", naglašava.

O meri totalnog karantina, koja je često najavljivana kao "kazna" za nepoštovanje preporuka kriznog štaba, kaže da može biti visoko učinkovita, ali da može imati ozbiljne posledice po građane.

"Postoji nešto što donošenje takve odluke može olakšati: stvaranje poverenja između građana, angažovanih stručnjaka i šire stručne javnosti i vlastodržaca. Bojim se da se na tom poverenju ne radi dovoljno, pa samim tim i učinkovitost mera je upitna. Nažalost, u nedostatku vremena ili strpljenja (ili resursa), nekad se vlast radije opredeli da zastrašivanjem privoli građane na poštovanje mera. Nisam siguran ni da je to jedini, a ni najbolji način", navodi Đurić i kao dobre primere pominje Južnu Koreju i Singapur, gde postoji dogovor između građana, stručnjaka i vlastodržaca o određenoj rigoroznoj meri, odnosno partnerstvo, nasuprot pedagoškoj meri za neposlušne građane.

Kako objašnjava, kratkotrajan opšti karantin od dve do četiri nedelje) verovatno bi doveo do značajnog smanjenja obolevanja, kao što je to, makar prema zvaničnim podacima, u Kini.

"Ali, kako se objašnjava u studiji Imperijal koledža, već nakon popuštanja rigoroznih mera, situacija bi se, verovatno i u odsustvu promenjenog ponašanja virusa, brzo vratila na staro. Periodi socijalnog distanciranja i striktnih mera i periodi kada one kratkotrajno popuštaju, morali bi se smenjivati sve dok se ne desi neki od ranije spomenutih pozitivnih scenarija. Ono što nedostaje je strateški pristup različitim scenarijima. Šta ukoliko pandemija ne posustane za nekoliko meseci? Šta ako se uvede opšti karantin, pa se, po njegovom ukidanju ili ublažavanju, situacija vrati na staro? Ova pitanja traže odgovore. Do njih bi moralo doći kroz otvoren i iskren dijalog sa stručnjacima i građanima", smatra on.

O uspešnosti mera koje se trenutno sprovode u Srbiji misli da je rano govoriti. Jedinstvenog recepta za odgovor na epidemiju nema. Očigledno je da su, u zemljama sa dugom demokratskom tradicijom, mere manje radikalne po slobode i prava građana, dok zemlje koje imaju autoritarne režime lakše posežu za merama kojima se najdublje zadire u slobode i prava građana.

"Korisno je citirati jednog zvaničnika iz Južne Koreje, koji je rekao da oni za COVID-19 nisu počeli da se spremaju kad je izbila epidemija COVID-19, već još 2003. godine, kada je izbila epidemija SARS-a. Stvorili su vlastite kapacitete da se brzo proizvedu i upotrebe testovi, da se prilagodi zakonska regulativa… I zaista, čini se da što je zemlja manje spremna dočekala pandemiju, što je opasnost više potcenjena, a mere zakasnele, one moraju biti rigoroznije", ocenjuje.

Zaključuje da je najopasnije kod ovog virusa to što je nov, pa ne postoji vakcija, a ni specifična terapija za lečenje. Kako se prikupljaju informacije o njemu, stručnjaci uče i razvijaju nove teorije. Zato ne treba ni da začudi to što se često javljaju kontradiktorni saveti o prevenciji kao što se dešava sa nošenjem maski i Svetskom zdravstvenom organizacijom. Najvažnije je, smatra, pratiti preporuke relevantnih izvora.