Sigurnim korakom ka partijskoj državi

Kako se zakoni donose u Skupštini, uticaj najjače vladajuće stranke je presudan. Praktično, regulativa ustavnog karaktera se oblikuje u vodećoj partiji, malo dotera tokom formalnog skupštinskog razmatranja i usvoji.

Ovih dana smo se dodatno uverili da je kod nas centar moći umesto u parlamentu lociran u središtu najjače partije. Reč je o izboru nove vlade Srbije, druge uzastopne koju će predvoditi Ana Brnabić.

Po Ustavu, a takva je praksa čak i u nedemokratskim zemljama, izvršnu vlast bira zakonodavna, dakle skupština. Formalno tako će biti i kod nas.

Razgovor u sedištu stranke

Međutim, vidimo da je mandatarka pre nego što će poslanicima elaborirati plan i zatražiti usvajanje predložene liste ministara, išla na dogovor sa Srpskom naprednom strankom i od stranačkog vrha moljakala da blagosilja program i sastav buduće vlade.

Razgovaralo se baš o svemu i veoma detaljno; hoće li i koje preostale parlamentarne stranke ući u izvršnu vlast, hoće li biti nestranačkih ličnosti, a saznali smo, nakon sinoćnjih odvojenih nastupa predsednika Vučića i premijerke Brnabić na javnom servisu, da će, po svemu sudeći, u vladi biti i predstavnika građanskih stranaka koje nisu bojkotovale izbore ali nisu ni prešle cenzus, pa su ostale van Skupštine Srbije. I sve to čujemo pre narodnih poslanika.

Možda nekome i imponuje da pojedine detalje sazna pre državnih zvaničnika. Ali, podsetimo se da je osnov funkcionisanja parlamentranog sistema baš u tome da je sedište zakonodavne moći u parlamentu. Uloga stranaka je da prenesu volju građana i tu se završava. Sve dalje odvija se u poslaničkim klupama.

Na studijama politikologije još uvek se uči kako nakon ulaska u parlament, (politički) centar stranke faktički se prenosi na poslaničku grupu. Partijska centrala rad koncentriše na propagandu i širenje stranačke mreže.

Marginalizovana reforma javnog sektora

Naravno da i mandatar odobrenje elaboriranog programa i predloženog sastava vlade traži od poslanika. Ne vidi se razlog zašto bi prethodno išao pred organ vodeće stranke. Pitanje je i postoji li zakonski osnov po kome mandatar za program rada i sastav buduće izvršne vlasti traži saglasnost predsednika države.

Po ovdašnjem ustavu, predsednik ima sasvim skromne nadležnosti, pogotovo nema nikakva ovlašćenja pri formiranju i izboru izvršne vlasti. A kod nas je stav predsednika Vučića odlučujući i kada je reč o manje važnim političkim odlukama, kamoli kada je u pitanju izbor nove vlade. Šta više, predsednik je sebi dao za pravo da budućoj vladi i pre nego što je formirana praktično ograniči manadat na najviše godinu i po dana, do narednih predsedničkih izbora.  

Koliko je ovoga puta uticaj najjače stranke na formiranje novog kabineta Ane Brnabić može se videti i iz glavnih programskih namera nove vlade. Reforma javnih službi najavljena je tek kao četvrti po značaju cilj.

Koliko se sećamo, kada je prvi put stupila u kabinet u Nemanjinoj, aktuelna i nova premijerka je reformu javnog sektora naznačila kao najpreču. Nije ništa učinila po ovom pitaju. Sada je reforma na listi prioriteta četiri pozicije niže, na televizijskom gostovanju premijerke jedva da je dotaknuta. Kao da je Brnabićeva poslušala najjaču stranku, glavnog dobitnika neuređenog i privilegovanog javnog sektora i reformu odložila do daljeg.