Vodič za odrastanje: Da li je vaše jedino dete razmaženo?

Autor: Gorica Nikolin - gorica@021.rs

Info

16.11.2020.

15:12 > 17:22

Biti roditelj jedna je od najbitnijih, ako ne i najbitnija uloga koju preuzimamo na sebe.

Vodič za odrastanje: Da li je vaše jedino dete razmaženo?

Foto: Pixabay

Snositi odgovornost za drugi život do punoletstva posao je sa punim radnim vremenom, a mnogi rade i prekovremeno kako bi pružili svu pažnju, ljubav i vreme deci.

Da li vam je, međutim, lakše ili teže ukoliko imate jedno dete i kako jedinac u porodici doživljava sebe i druge? O tome govorimo u ovom izdanju Vodiča za odrastanje na 021.

Da li su jedina deca u porodici po pravilu razmažena?

Višedecenijske predrasude zasnovane na različitim iskustvima i dalje su prisutne u našem društvu, ali društvo se menja i sa njim naša saznanja i iskustva, o čemu danas razgovaramo sa pedagogom i međunarodno sertifikovanom edukatorkom za roditelje u oblasti pozitivne discipline Dijanom Radojković. Ona za 021 objašnjava zbog čega vlada mišljenje da je jedino dete u porodici po pravilu razmaženo i da li postoji bilo kakva naučna pozadina za taj široko rasprostranjeni stav.

"Ovaka stav se javlja zbog međusobnog nerazumevanja. Jedna od stvari koja je u životu takva kakva jeste je što mi ne možemo znati kako je onom drugom, niti oni drugi mogu da znaju kako je nama i tu dolazi do početnog nesporazuma. Te predrasude idu i iz nepoznavanja. Nema nekih slaganja među autorima da postoje bitne razlike između ljudi koji su kasnije formirane ličnosti u odnosu na to kako su odrastali - u velikim, malim ili porodicama s jednim detetom. Ono što se sluti je osećaj usamljenosti u smislu da nemate brata i sestru, tog svog 'u čamcu' ko će vas razumeti onako iznutra i u tom smislu i mnogi jedinci kažu da su osetili neku vrstu izolovanosti. Niko mi to od poznanika zaista ne spominje kao neki bitan faktor, već kažu da je društvo prijatelja, drugara i drugarica u detinjstvu bilo mnogo važnije nego nama koji imamo braću i sestre i da je tu bilo nesporazuma onih koji se oslanjaju jako na prijatelje pa ih vole kao braću i sestre i onih koji imaju brata ili sestru, pa ne razumeju da ovi imaju veća očekivanja nego što može da se pruži - i tu postoji potajno češnja da nismo razumevani", pojašnjava naša sagovornica.

Ona dodaje da naučna literatura ni na koji način ne potvrđuje tezu da su jedina deca razmažena.

"U prilog onim roditeljima koji razmišljaju da li će imati jedno, dvoje, troje dece najvažnije je da znaju čemu su sami skloni. Tu zavisi mnogo i ekonomski faktor, njihovo lično iskustvo, spremnost da se posvete porodičnom životu u odnosu na karijere. Na primer, nekada su žene manje radile i bile zaposlene, više ostajale u kući i imale malo manji stepen obrazovanosti, pa su i očekivanja profesionalnog i karijernog uspeha bile manje od žena koje su završavale fakultete i koje su danas u mnogo većem broju. Tako da i od toga zavisi koliko ćete imati dece - koliko ste spremni da odvojite vremena, ekonomskih i emotivnih kapaciteta, socijalnih odricanja... Manje je druženja kad imate više dece, teže je organizovati se, pa samim tim moraju da budu spremni da će se to vreme za njihov lični život redukovati", dodaje Radojković.

Ukoliko od detinjstva poznajete nekoga ko je jedinac, možda ste primetili da to dete uživa više pažnje roditelja nego vi koji ste, na primer, imali sestru ili brata. U teoriji zvuči potpuno izvodljivo da roditelji jedinca mogu da izdvoje više vremena za dete u odnosu na roditelje u višečlanim porodicama, ali da li to znači da jedinci imaju i bolje uslove za život?

"Postoji izraz u narodu, a to je sindrom malog imperatora. Imali smo Severnu Koreju i Kinu koje su imale periode i maltene su zabranjivali da porodice imaju više od jednog deteta, pa su imali period sa puno porodica sa jedincima i mogli su da prate promene i vide razlike. Oni su uočili da nema velikih razlika zato što se ta pažnja, emotivni kapaciteti koje roditelji posvećuju jedincu odlivaju na braću i sestre, nešto što roditelji ne uspeju da pruže u tom kapacitetu kao kad imaju jedno dete nego dvoje i troje međusobno jedni drugima to nadoknađuju. To prosto nije merljivo - šta je više ili manje vredno. Na kraju dolazimo do toga da smo mi svi individue i nije svejedno da li je jedinče ekstrovertno ili introvertno - ekstroverti žude za više socijalnih kontakata, a introverti ne. Ekstrovertima jedincima je teže, a introvertima je bolje jer su prepušteni sami sebi i ne moraju ni sa kim da se takmiče za pažnju u porodici i to moramo da uzmemo u obzir", dodaje naša sagovornica.

Ona pak ističe da biti jedinac, prema istraživanjima, može da predstavlja blagu prednost za dete u budućnosti, ali da tu ima i određenih slabih tačaka.

"U prilog tome da su jedinci u nekoj vrsti prednosti ima više toga nego protiv ove teze - više su spremni da postanu vođe, da budu nezavisni, da se osećaju udobno u samoći, imaju jači osećaj samopouzdanja, umeju sami da se zabave češće nego sa braćom i sestrama, ranije se ponašaju kao odrasli (što može da bude i prednost i mana), na njihov individualni način se ponašaju kao mali odrasli. Protiv je da imaju manjak diplomatije tj. malo manji stepen tolerancije na potrebe drugih, nemaju potrebu i osećaj za takmičenjem (to mislim da je zapravo prednost, a ne mana), naučili su da sve dobiju u porodici i da ništa ne moraju da dele i mislim da se tu najviše zadržava taj osećaj razmaženosti o kojem govorimo jer dobijaju poklone za novu godinu, nema da se deli na tri dela, verovatno ima i manje poklona u većoj porodici, pa imaju više pažnje", kaže pedagog Dijana Radojković.

Spominjali smo određene situacije koje mogu da se karakterišu kao greške koje roditelji prave sa svojim jedinim detetom. Naša sagovornica navodi još neke situacije i naglašava bitnu činjenicu, a to je da će grešaka biti i u porodicama sa jednim, ali i u porodicama sa više dece.

"Mogu greške da prave, ali ne zavisi od broja dece, praviće ih roditelji s više i manje dece. Mogu eventualno da pomisle da, ako nisu mogli da priušte da imaju više dece, da im je jedinac usamljen, a on zapravo nije usamljen. Retko koji roditelj će da pita - jesi ti usamljen?", navodi, između ostalog, naša sagovornica.

Ona naglašava da nijedan roditelj ne želi da naudi svom detetu, ali da to najčešće čini bez osećaja za posledicu svojih delovanja. Svesnost je, kaže, u korenu svih teškoća koje ljudi imaju.

"Nečega smo svesni, nečega nismo. Biti svestan ko sam ja, kakva sam bila nekad i kakva sad sam nismo mogli da znamo jer nas neke životne uloge ne menjaju, nego izvlače iz nas neke osobine koje nismo znali da imamo - neke su korisne, a neke mogu da budu prekreka da uživamo u roditeljstvu, pa da i deca trpe. To je recimo kad mi, kao roditelji, ne uviđamo da dete nešto samo može da uradi jer sami imamo povećanu potrebu za kontrolu dece i možemo da pričamo zašto se pojavljuje ta potreba - postojala je i pre dece i vuče poreklo iz našeg detinjstva", kaže Dijana Radojković u Vodiču za odrastanje na 021.

Ukoliko želite da počnete i da se detaljnije bavite svojim problemima i potrebama, možete da se obratite našoj sagovornici i Edukativnom centru Pozitivna disciplina. U Marka Miljanova broj 22 drže se radionice, treninzi, predavanja i individualna savetovanja za sve kojima je ovakva vrsta pomoći potrebna, a na raspolaganju su kako besplatni, tako i stručni susreti. Pratite i društvene mreže Edukativnog centra, ali i fejsbuk i instagram stranice "Tinejdžeri i roditelji" i stranicu Mudra sova za korisne tekstove i stručna mišljenja. Ukoliko preferirate video-sadržaj, tu je Jutjub kanal Pozitivna disciplina.

Emisiju o deci jedincima u produkciji Radija 021 poslušajte u nastavku.

------------

Vodič za odrastanje je projekat finansiran uz pomoć Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, informisanje i odnose s verskim zajednicama. Stavovi izneti u projektu nužno ne odražavaju stavove sekretarijata.

Komentari 3

Hronološki Najpopularniji

Aspic

16.11.2020 • 21:13

Sve je zaista krajnje individualno. Deca veoma lice na svoje roditelje i ako je porodica jaka dete iz toga crpi snagu i po tom modelu i odrasta. Puno je primera koji govore u prilog necemu, ali i puno koji to isto opovrgavaju. Ono sto je od znacaja jeste: ljubav, paznja, posvecenost, disciplina, rad sa detetom, zajednicki momenti, putovanja, sale, dogadjaji. Sve to mi pamtimo i to nas oblikuje i cini fundament naseg zivota i odnosa prema ljudima, drustvu uopste. Mislim da posvecen roditelj nije lako biti, ali dete to oseti i to mu daje krila.

2 0 +2
Nisu

16.11.2020 • 20:05

Deca

Razmazena-roditelji su razmazeni i velika vecina se ne bavi svojom decom(to ocekuju od vrtica i skole)a oni ih vode po trznim centrima i igraonicama i uvale mobilni da igraju igrice

10 0 +10
Cica NS

16.11.2020 • 18:54

Fantastican tekst! Bravo!

6 0 +6

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.