Ubrzo po objavljivanju njihovih priča na Fejsbuku su se pojavile stranice "Nisam tražila", putem koje žene mogu da podele svoja traumatična iskustva, i "NE znači NE" koja se zalaže za uvođenje seksualnog obrazovanja u škole radi prepoznavanja, reagovanja i zaštite od seksualnog nasilja.
"Tišina nije opcija"
Sanja Pavlović iz Autonomnog ženskog centra (AŽC) kaže za 021.rs da je sve to dokaz da ova generacija žena neće ćutati na način na koji su to činile prethodne, ali da je "isto tačno da ćemo o ovome prestati da pričamo, bar na način na koji je to trenutno slučaj."
"To zapravo ne isključuje jedno drugo. Ono što mi se čini jeste da se lavina, kako i mediji prenose, zaista pokrenula i da se žene više neće moći ućutkati. Činjenica je da njihovi glasovi neće uvek biti ovako javni i da reakcija neće uvek biti ovako sveprisutna, ali žene su progovorile i to je nezaustavljiv proces. Važno je da razumemo, žene nisu do sada ćutale, one su bile ućutkivane, i taj zid je bespovratno probijen", objašnjava Pavlović.
Svi ti glasovi žena iz celog regiona koje čujemo poslednjih dana svedoče o tome da postoji kolektivno žensko iskustvo traume seksualnog nasilja, smatra ona.
"Sa jedne strane, trauma je uvek lična, najličnija i najintimnija, a sa druge strane milioni žena je dele, ona je kolektivna, ona obeležava naše bivanje devojčicama, devojkama i ženama u ovom svetu. Izuzetno je važno govoriti o tome jer je isceljenje takođe potrebno i na ličnom i na kolektivnom nivou. Govor traumi je jedan od prvih koraka ka isceljenju", ističe.
Da tišina odavno nije opcija, smatra i Nataša Elenkov iz grupe "Ženska solidarnost".
"Feministkinje su glasne i ističu decenijama da nasilje nije individualni i privatni problem, već društveni i da ne sme da ostane u četiri zida. Marija Lukić koja se borila protiv lokalnog šerifa, muškarca na poziciji moći je napravila ogroman korak, uz podršku drugih žena. Milena Radulović, Iva Ilinčić i ostale žene koje su prijavile svog zlostavljača takođe će pomeriti klatno", ističe Elenkov.
"Seksualno zlostavljanje je široko rasprostranjeno"
I Jelena Riznić iz grupe "Ženska solidarnost" kaže da su ovi poslednji slučajevi koji su izašli u javnost ogolili logiku seksualnog zlostavljanja i pokazali da je ono široko rasprostranjeno, a ne "rezervisano samo za mračne ulice, već i za radno mesto, školu, fakultet i porodični dom".
"Sve te ispovesti su teške za čitanje, ali je ključno razumeti da one ne znače trajnu i konačnu viktimizaciju, već jedan hrabar politički čin - jer je za govorenje o tome potrebna neverovatna hrabrost. Zato je važno čuti i podržati svaku žrtvu, bez obzira u kom trenutku se oglasi. Sve ovo, sa druge strane, ukazuje na to da seksualno zlostavljanje prevazilazi pojedinačne slučajeve i da je sistemski problem, što znači da mu je potrebno i sistemsko rešenje, a ne različita kozmetička sredstva koja maskiraju strukturne nejednakosti između muškaraca i žena", tvrdi Riznić.
Čak i da medijska pažnja za ovaj konkretan slučaj utihne, žene koje su prijavile profesora glume sprečile su zlostavljanje ostalih devojčica, smatra Nataša Elenkov, i dodaje da im za to dugujemo ogromnu zahvalnost.
"Sama buka koju mediji stvaraju jeste važna, ali nije presudna, pre svega jer većina tih medija krši kodeks novinarske profesije, a od slučaja silovanja prave debatu, ankete, klik-bejt naslove, dovode u svoje emisije goste koji će relativizovati silovanje i tim postupcima degradiraju žrtve. Žene koje su istupile u javnost, koje su prijavile, koje su preživele pokazaće im da su jače od celog sistema koji u njima, umesto u nasilniku, traži odgovornost", navodi sagovornica 021.rs iz grupe "Ženska solidarnost".
"Osude su ono što čini da do nasilja dođe"
Podrška nije jedino što su žrtve silovanja dobile. Prštale su i još uvek pršte po internetu, ali i po pojedinim televizijama, osude žrtava, kojima se spočitavalo što se nisu ranije javile i na koje se svaljivala krivica jer su "same tražile". Sanja Pavlović iz AŽC kaže da je osuda žrtava postulat patrijarhata u kome živimo.
"Osude su ono što čini da do nasilja dođe, ona je tu i pre čina nasilja jer muškarci smatraju da imaju pravo na to da te 'osude' i svedu na seksualni objekat koji će zadovoljavati njihove potrebe. To je ista ta osuda koja se kasnije ponavlja od strane društva, dve strane istog novčića", ističe naša sagovornica.
Dodaje da, iako je i podrška za glumice bila velika, ona ne sme zavisiti od toga da li poznajemo žrtvu, već mora biti bezrezervna za sve žene koje su pretrpele ili trpe nasilje.
"Činjenica da su u javnosti vidljive samo dve mlade žene koje su preživele zlostavljanje, i da su obe javne ličnosti, za sada mi se čini pre svega strašno hrabrim činom od njih dve, ali istovremeno i jako važnim iz više razloga, a pre svega jer su tim činom stale ispred drugih devojaka i zaštitile njih od pogleda i osude javnosti. To je velika stvar. Dodatno, ovakvu medijsku pažnju ne bi privukla NN lica, jer još uvek je društvo sklono tabloidizaciji i senzacionalizmu. Tabloidno i senzacionalno – to je način na koji su nas brojni mediji naučili da primamo informacije i sada je teško čuti priče koje se tiču 'običnog čoveka' ili čuti stručna lica kada govore o nasilju nad nekim nepoznatim ženama. U ovom momentu, upravo to što su njih dve javne ličnosti otvorilo je put ka društvenom razgovoru o seksualnom nasilju, ali se nadam da neće na tome ostati i da ćemo u budućnosti imati sluha i za sve druge žene koje ovako nešto doživljavaju svakodnevno", ocenjuje Pavlović.
"Kod nas je žensko dete tuđa kost, tuđa večera, tuđa sreća"
Nataša Elenkov saglasna je sa ocenom da je "u srži patrijarhata da se žena objektifikuje". Dodaje da je patrijarhat dominantan sistem u kom se žene ne tretiraju kao ljudska bića i koji ne poznaje granice, pa ne možemo reći da se radi samo o "srpskoj, odnosno balkanskoj kulturi".
"Srpska kultura je deo patrijarhalne kulture, to nije ništa novo. Kod nas je žensko dete 'tuđa kost, tuđa večera, tuđa sreća'. Kod nas je normalno da se sestre zbog odriču imovine u korist braće iako postoji zakonski okvir koji joj omogućuje da imovinu deli na pola, kod nas je normalno da se ne poštuje telesni integritet žene. Nisu nam potrebna suluda takmičenja i baratanje statistikom i brojevima da li ima više silovanja u Srbiji ili bilo gde drugde u svetu, treba nam da silovanje ne postoji, da se nikada, nigde, ni jednoj ženi ne desi. Treba nam da, pošto se dešava, institucije rade u korist žrtve, da se žene osnaže i da im se pruži bezuslovna psihološka i pravna podrška", naglašava Elenkov.
foto: Pixabay
Pavlović takođe ocenjuje da je silovanje globalni fenomen, jer je "normalizovano kroz različite mehanizme", uključujući i to što kao odrasli ne reagujemo na "štipkanje i gurkanje" devojčica od strane dečaka "jer dečaci su takvi, oni tako izražavaju simpatije".
"Normalizovano je i jer mladi o seksualnosti uče kroz pornografiju (43 odsto tinejdžera u Srbiji svakodnevno pristupa pornografskom sadržaju), normalizovano je jer istraživanja kažu da je svaki peti muškarac u Srbiji koristio 'usluge prostitucije', što znači da je u stanju da žensko telo svede samo na objekat, normalizovano je kroz reklame, filmove, serije, lektiru, normalizovano je kroz običaje (primera radi dečiji brakovi), normalizovano je kroz zakone koji od žrtve traže dokazivanje da je bila silovana tako što postavljaju pitanja koja nemaju veze sa slučajem, što masovno odvraća žene od prijavljivanja, te to postaje najmanje prijavljivan zločin... Primera je mnogo, posebno u današnje vreme kada tehnologija sve češće biva zloupotrebljena upravo za različite vidove muškog nasilja prema ženama. Kultura silovanja se nalazi u stubovima patrijarhata, on bez nje ne bi mogao da opstane", objašnjava Pavlović.
"Institucije gluve i slepe za potrebe žena"
Ističe i da postoji "institucionalna mizoginija", jer su institucije države i društva stvorene od strane muškaraca i "najčešće rade u korist muškaraca". Kako ocenjuje, to čak i ne mora da bude na nivou svesnog, već je na nivou podrazumevanog.
"Često su institucije gluve i slepe za iskustva i potrebe žena. Ne grade sa ženama odnos poverenja, teret dokazivanja stavljaju na žrtve, utiču na njihovu retraumatizaciju i ponižavanje u sudskim procesima, a na kraju, posebno kada govorimo o seksualnom nasilju, nasilnike ili ne osuđuju ili osuđuju na kazne koje su uslovne i koje nisu dovoljne žrtvama u smislu zadovoljenja pravda. Neki silovatelji dobijaju kraće kazne od vremena koliko dugo su silovali žene ili decu. Sve to znači da sistem nema motivaciju da se zaista nosi sa problemom (seksualnog) nasilja prema ženama i doprinosi tezi da živimo u kulturi silovanja za koju će biti potrebno još mnogo vremena i mnogo uložene energije žena da se promeni", zaključuje sagovornica 021.rs iz Autonomnog ženskog centra.
Milena Milojević, članica grupe "Ženska solidarnost", takođe kao problematično vidi reagovanje institucija na prijave seksualnog nasilja. Kako navodi, "očigledno je da policija nije edukovana za rad sa ženama koje su preživele seksualno nasilje". Dodaje da, ukoliko žena istraje i ipak pokrene postupak, neretko dolazi do retraumatizacije žene kroz pravni sistem.
"Žene koje odluče da pravno gone svog zlostavljača se najčešće tretiraju kao da su one te koje su osumnjičene. Samo prisećanje na silovanje oživljava tešku emotivnu traumu kod žena, što pravne procedure ignorišu – u ženinom svedočanstvu se traže 'rupe', preispituju se načini na koje je ona mogla da uzrokuje silovanje, razmatra se da li je ona osoba koja može da 'izvuče korist' od prijavljivanja silovanja", navodi Milojević.
Mišljenja je da pravni sistem "ima ugrađenu pretpostavku da je verovatnije da žene lažu o seksualnom nasilju, nego da se ono zaista desilo". Objašnjava da se na taj način žene naknadno degradiraju, ponižavaju i traumatiziraju.
"Jedna od mogućih strategija za umanjivanje ovog problema se može naći u usvajanju Trauma informisanog pristupa silovanju koji podrazumeva novi pristup unutar podržavajućih institucija (zdravstveni sistem, policija, centri za socijalni rad, pravni sistem), razvijen na osnovu naučnih i iskustvenih saznanja o traumi silovanja. Nije nemoguće da se žene kroz pravni sistem tretiraju sa dostojanstvom i bez retraumatizacije, ali su za to neophodne radikalne izmene", zaključuje Milojević.
"Seksualno obrazovanje važan segment borbe protiv zlostavljanja"
Jedan od mogućih pristupa sistemskom rešavanju problema je i ulazak seksualnog obrazovanja u kurikulume osnovnih i srednjih škola. Ovako bi, smatraju sagovornice 021.rs, deca od ranog doba mogla da budu informisana o telesnoj autonomiji i granicama, a radilo bi se i na suzbijanju stereotipa o rodnim ulogama.
"Promena neće biti dok ne počnemo sa decom da razgovaramo o ovim temama, na prilagođen način, od najranijih uzrasta. Seksualno obrazovanje, iako se to često misli, ne podrazumeva samo razgovor o seksualnosti i seksualnom nasilju, ono se bazira na razgovoru o međuljudskim odnosima načelno, na učenju samopoštovanja i poštovanja drugih, telesnoj autonomiji i granicama, razbijanju stereotipa o rodnim ulogama", kaže za 021.rs Sanja Pavlović iz AŽC.
Jelena Riznić iz grupe "Ženska solidarnost" saglasna je da je seksualno obrazovanje važan segment borbe protiv zlostavljanja.
"Deca koja su učena da je sasvim u redu da ih dodiruje ko god želi kasnije ne odrastaju u ljude koji znaju da poštuju svoj i tuđ telesni integritet. Seksualno uznemiravanje nažalost počinje vrlo rano. Prethodnih dana smo, zahvaljujući platformi 'Nisam tražila' imali prilike da čitamo o seksualnom nasilju koje se dešavalo u najranijim godinama života, a protagonisti su bili različiti - od najbližih srodnika, do poznanika iz vrtića. Drugim rečima, deca moraju da znaju da prepoznaju nedozvoljeno ponašanje, i još važnije, moraju da znaju da smeju da prijave zlostavljanje, bez obzira na to ko je zlostavljač", ističe Riznić.
Podseća da postoji obrazovni paket za učenje o temi seksualnog nasilja nad decom, koje su izradile ekspertkinje iz Incest trauma centra, a da su ga "silni dušebrižnici odbili pre nekoliko godina".
Mnogi građani prepoznali su potrebu uvođenja ovakvog predmeta u škole, pa je peticija "NE znači NE" koja zahteva da se uvede seksualno obrazovanje u škole do sada prikupila skoro 10.000 potpisa. Nasuprot tome, na televizijama sa nacionalnom frekvencijom i u pojedinim štampanim medijima, javne ličnosti i političari istupaju sa stavom da je ovakva promena kurikuluma nepotrebna, a njihovi brojni istomišljenici na drušvenim mrežama ovakav korak nazivaju "izopačenim". Sistem tako podseća na vodenički točak koji neumoljivo melje sve ispred sebe, bez trenutka zastajanja koji bi dozvolio predah, predomišljanje i učenje na greškama.
.jpg "Preminuo Dragan Marković Palma")
Komentari 5
Miloš
U Švajcarskoj su žene dobile pravo glasa tek 1971.godine
Pajko
raznoraznih prava, tolerancija...
"Biće skoro propast sveta, nek propadne nije šteta!"
Učenica
Pitanje: da li je ovaj profesor bio usamljeni psihopata ili je bio okružen morem saučesnika, iskompleksiranih roditelja?
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar