300.000 ljudi izdržava celu zemlju

Položaj radnika u proizvodnji ubedljivo najteži, iako upravo oni "izdržavaju" ostatak zemlje.

Od 1.770.628 zaposlenih, 300.000 radi u realnom sektoru za platu manju od prosečne. Upravo oni, saglasni su i sindikati i poslodavci, "izdržavaju" sve ostale, jer zapravo samo radnici iz realnog sektora "stvaraju novu vrednost". Ostali žive od usluga ili su plaćeni iz budžeta. Ipak, čini se da je baš tom proizvođaču - najgore.

"U Srbiji je zaposleno 1.770.628 radnika, ali samo 300.000 radi u realnom sektoru, dakle prave realan dohodak. Kada uporedite da imamo 100.000 državnih činovnika, u šta se ne ubrajaju ni policija, ni zdravstvo, ni prosvetari, vidimo koliko je sistem neodrživ", ocenjuje za "Novosti" predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata Srbije, Ranka Savić.

Poslodavci: Na nivou smo siromašnih afričkih zemalja

Strah da se bližimo kolapsu imaju i poslodavci. "U srednje razvijenim evropskim zemljama prosek zaposlenih u proizvodnji se kreće između 38 i 44 odsto, a u Srbiji iznosi svega 17,02 odsto. To znači da u Srbiji tek svaki 24. stanovnik nešto proizvodi, po čemu je ona na nivou siromašnih afričkih zemalja i neozbiljno je govoriti o bilo kakvom ubrzanom ekonomskom oporavku i mestu lidera u regionu sa ovakvim stvarnim stanjem", upozoravaju iz Unije poslodavaca Srbije i dodaju da. je "ova činjenica znak za uzbunu, jer ukoliko se privredni ambijent za razvoj proizvodnih delatnosti ne unapredi, preti opasnost da Srbija u narednim godinama, čak i posle eventualnog ulaska u Evropsku uniju, postane ekonomski zavisna zemlja sa ogromnim spoljnotrgovinskim deficitom i usporenim privrednim rastom".

Za dve godine skoro 60.000 otkaza u industriji

Na pitanje da li se zaista krećemo u tom pravcu - odgovara nam statistika. Od januara 2009. godine do kraja 2010. godine izgubljeno je čak 58.584 radnih mesta u industriji - čitavih 16,3 odsto! A sumnju da bi, ovim tempom, uskoro mogla "pući tikva" podgreva i broj "ostalih izdržavanih", jer je na birou 750.000, a u penziji 1.334.556.

Tezu po kojoj je naš radnik razmažen i lenj u sindikatima žučno odbacuju i tvrde da je realnost sasvim drugačija. "Zbog straha da ne izgubi i tih 25.000 dinara, naš radnik pristaje da radi sve što mu gazda traži i kad god se od njega to očekuje", tvrdi Savićeva. To čini iz straha da ne izgubi i ono malo što ima, pa se trese za svaki dinar. Radnici jesu svesni koliko su obespravljeni, ali nemaju način da se izbore za bolje. A na štrajk se odlučuju tek kad im kap prelije čašu. To se dešava kada po sedam, deset, pa i više meseci ne primaju plate.

"Proizvodnim radnicima je još teže jer oni od svoje male i neredovne plate ne mogu da plate račune za struju i zato ne čudi da su oni i najveći dužnici Elektroprivrede Srbije", kaže Ranka Savić i dodaje: "Ti nam se radnici najčešće i obraćaju za pomoć. Mi im kupujemo lekove, njihovoj deci udžbenike, a neretko ih i sahranjujemo".