Kontinuirano iseljavanje najgrublja i najgora posledica dugog zaostajanja Srbije

Korona jeste učinila svoje i doznake srpskih gasterbajtera su lane pale na 2.9 milijardi evra, 0,4 milijardi manje nego dve godine ranije.

Razlog je jednostavan, mnogi su, pogotovo oni sa labavim ugovorima, tokom globalne pošasti ostali bez radne pozicije i u novoj sredini.  

Time su u situaciji da ponovo tragaju za poslom, a ne da pomažu rodbini.

Dva miliona gasterbajtera

Međutim, doznake i dalje čine visokih 6,45 odsto srpskog BDP i iznose znatno više od agrarnog izvoza (2,4 milijardi evra), plasiranja IT-usluga (1,25 milijardi), da ne spominjemo automobile čija je dvanaestomesečna produkcija spala ispod 40.000 vozila vrednih jedva 550 miliona evra. Ljudski rad, dakle, i dalje ostaje glavni izvozni artikal Srbije.

Pitanje radnika koji u inostranstvu zarađuju platu poslednjih dana se aktuelizovalo još jednom; mnoge zemlje Evropske unije najavile su novu granicu, 67 godina, za odlazak u penziju najkasnije do 2032. Postavilo se i pitanje stranih radnika koji u tuđoj zemlji zarađuju za mirovinu.

Tako se pokazalo da rođenih u Srbiji a sa radnom knjižicom u nekoj od zemalja EU ima 1,52 miliona. Kada se pridodaju naši emigranti u SAD, Kanadi, Australiji, Rusiji, Velikoj Britaniji, po Bliskom Istoku i širom sveta, izgleda da oko 2,1 miliona ovde rođenih čeka inostranu penziju.

Boli i košta

Naravno, ne mali broj se odlučio na trajan odlazak i veze sa maticom je sveo na minimum. Drugi se, pak, još dvoume o ličnoj i porodičnoj budućnosti.

Jeste da se, uočio je profesor Mihail Arandarenko, gro naših gasterbajtera odlučio za cirkularnu migraciju i povremeno se (dva, tri puta po sezoni) vraća kući, ali čak 14 odsto ovde rođenih je u inostranstvu našlo radnu egzistenciju. Četiri puta više nego što je svetski prosek.

Primera radi tek 6,2 odsto Rumuna i 5,7 odsto Poljaka rade u drugoj zemlji. A obe države unutar EU važe kao emigrantske.

Svakako da je dobro što velika većina ovdašnjih gasterbajtera i dalje oseća čvrstu vezu sa rodnim krajem. Često su im porodice ostale u matičnoj zemlji, pa dolaze češće, više se brinu o naslednicima i više troše.

Ipak, odlazak svakog radnika, ma bio i iznuđen, Srbiju i te koliko košta. Posebno visokoobrazovanih, čiji udeo je sve veći.

Tako je čak 52 odsto iseljenih u Kanadu najviše kvalifikacije, sa istom naobrazbom je i svaki četvrti koji se otisnuo u Australiju. Poređenja radi, tek svaki deseti Srbin u Nemačkoj, a svaki dvadeseti u Austriji, ima fakultetsku školsku spremu.

Cirkulatorna migracija

Emigracija, naročito mladih, već je desetak godina u centru pažnje. Prema podacima Organizacije za ekonomsku saradnju (OECD), koja obuhvata razvijene države, između 2005. i 20014. godine prosečno je po sezoni oko 31.000 građana Srbije tražilo radnu šansu u zemljama ove organizacije. Broj se naglo uvećava 2014 i naredne godine, kasnije se snižava.

Podacima OECD valja dodati da gro onih koji prijave dolazak se i vraća, odnosno opredeljuju se za cirkultornu migraciju. Ipak, odlazak  boli i košta.

Početkom godine Institut za razvoj i inovacije sačinio je prvu publikaciju o troškovima odlaska u emigraciju. Cena srednjoškolskog obrazovanja po pojedincu kreće se oko 20.000 evra, odnosno oko 36.000 u slučaju visokoobrazovanih.

Međutim, preciznija statistika govori o 71.000 evra za svršenog stomatologa, dok je trošak lekara oko 58.000 evra. Obe profesije su tražene na Zapadu, pa nije čudo da nam zdravstveni radnici masovno odlaze.

Nemerljiv gubitak veći

Sa druge strane, školovanje lekara u SAD košta oko 280.000 dolara. Nije stoga iznenađenje što je tek svaki četvrti doktor u najmoćnijoj zemlji na svetu studije završio na domaćem fakultetu. Svi ostali, tri četvrtine, su iz uvoza, a fakat da najbogatija zemlja odvlači lekare siromašnijima dodatna je korist za SAD.

Ako se uračuna samo cena školovanja, godišnji trošak za Srbiju je izmeđi 1,1 i 1,35 milijardi evra, zavisno od strukture odlazećih. Međutim, mnogo je veća cena koju ovo društvo plaća narednih decenija time što emigranti ne stvaraju BDP za Srbiju. Manje je i poreskih prihoda, tržište je suženije, manja je i potrošnja.

Emigracija se odražava na prihode penzijskog i zdravstvenog fonda, velik je i demografski minus, pošto se druge i treće genaracije migrantskih porodica većinom asimiluje u domicilno stanovništvo i trajno odlaze iz Srbije. Odlazak visokoobrazovanih otežava tehnološki razvoj i ulaganja u kompanije visokih tehnologija. Računa se da je ovaj gubitak bar četiri puta veći od merljivog izdatka za školovanje, dakle između 4,4 i 5,4 miljarde evra.

Trajne posledice   
Neuporedivo je veći potencijalan gubitak, zasnovan na polazištu da emigrant znači potencijalan gubitak 19.000 evra, koliki je prosečan doprinos zaposlenog, za BDP Srbije; svake godine u naredne četiri decenije. Dobit od emigracije su jedino doznake.

Ako se računa da ima nešto iznad dva miliona Srba radom rasutih širom sveta, nije teško izračunati da bi BDP Srbije godišnje bio veći za 40 milijardi evra da je u ovoj državi bilo kapitala i preduzetničkih inicijativa dovoljnih da se otvori dva miliona radnih mesta više. A da su za emigrante u Srbiji otvorena radna mesta saglasna njihovoj stručnosti, procenjuje se da bi njihov doprinos bio veči za dodatnih 15 milijardi evra.

Uz malo volje, možemo zamišljati kako bi u tom slučaju u najvećoj državi na zapadnom Balakanu živelo 11 miliona žitelja (na svakog emigranta treba dodati i dete), a nacionalni BDP bi nadmašivao 100 milijardi. Dakle, umesto sadašnjih 5.500, imali bismo 9.500 evra po stanovniku.

Jeste da u Srbiju najviše deviza stiže od gasterbajtera, ali iz prethodne računice je jasno da je kontinuirano iseljavanje najgrublja i najgora posledica dugog zaostajanja Srbije za razvijenim svetom.

Kada se govori o mogućnosti da se odlazak nekako umanji, aktuelna vlast ističe visok nivo stranih ulaganja u poslednje vreme i privredni rast. Ali, odlazak u pečalbu u Srbiji je tradicionalan, snažno izražen, dodatno pojačan sve izraženijom globalizacijom da mere vlade liče na palijativne. Krupnije promene podrazumevaju ne samo suzbijanje korupcije i potiskivanje partijske strukture društva, već i besprekorno funkcionisanje vladavine prava.

Možda je to i najvažnije, ali tako daleko od realnosti u vodećeoj zemlji zapadnog Balkana.