Zašto svako leto u Srbiji mora da bude dodatno vrelo, zašto - ok, bar mimo korone - jednostavno ne možemo dvojiti jedino oko toga "grčkati se", ili ići na Hvar, Suđurađ ili Rovinj, u Egipat, Albaniju ili Tursku?
Ovog leta atmosfera se u javnom diskursu dodatno zaoštrila duodramom jezičko-rodnog karaktera, dramom onih kojima smeta što je novinarka - novinarka, a ne novinar, što bi se žena koja se bori za svoja i prava drugih ugroženih mogla, po zakonu legitimno, zvati borkinja i što trenerka i trenerica neće ubuduće, po zakonu, samo biti naziv omiljenog modnog izraza u Srbiji, već će tako biti moguće zvati nekoga ženskog roda ko trenira nekog budućeg Đokovića ili Jokića.
Da li je jezičko-rodna dilema "novinar ili novinarka" tačno postavljeno pitanje i da li ono može nabolje da pomakne radni i svaki drugi status žene kao manje plaćenog člana/članice društva?
Bavimo li se mi suštinom kada insistiramo da je žena borac - borkinja, žena trener - trenerica ili je to zamajavanje koje suštinski neće promeniti činjenicu da nas na svakom razgovoru za posao i dalje pitaju za godine, bračno- zabavljački status i hoćemo li rađati, kao što se ne menja ni činjenica da je domaćin čovek koji otvori vrata gostima i eventualno im uspe rakiju, a domaćica žena koja rmbači po ceo dan u kući da bi se održao nevidljivi kućni status kvo, koji bi se, da ga ona ne održava, pretvorio u horor.
Na ova pitanja i dileme odgovaraju novinarke koje se svojim radom bore ne samo za ženska prava, već i za prava svih ugroženih ljudi, za smisao, istinu i pravdu, sve ono što se izlizalo kao reč jer su je prisvojili oni koji je neprekidno falsifikuju. Govore: Tatjana Novčić Matijević, Nataša Kovačev, Eržika Pap Reljin, Tamara Srijemac, Milica Kravić i Biljana Krupinski Džombeta.
Nataša Kovačev, nekada novinarka RTV-a, Al Džazire Balkans, TV N1, a danas Juronjuza Srbija kaže da za nju jedno ne isključuje drugo.
"I rodno senzitivan jezik i dalja borba za dostizanje istinske ravnopravnosti polova su nužni. Na pitanje jesam li ja novinar ili novinarka, uvek ću odgovoriti ovo drugo. Nema dileme. Ako imenica u ženskom rodu postoji, ne vidim razlog da je ne koristimo. U srpskom jeziku se vrste reči slažu po rodu, broju i padežu, zar ne?
S druge strane, zašto ne bismo i na taj način devojčicama davali do znanja da mogu biti šta god požele - i doktorke, i pravnice, profesorke, astronautkinje, pa i borkinje ili trenerice.
To, nažalost, neće rešiti probleme koje žene ponekad imaju na razgovorima za posao, na radnom mestu ili u domaćinstvu. Potrebne su mnogo dublje društvene promene. Ali zašto jezik ne bi bio prvi korak? Pa u 21. smo veku. Ako išta, tužno što i dalje postoji potreba da o ovim pitanjima uopšte raspravljamo", kaže novinarka Kovačev.
Za Eržiku Pap Reljin, urednicu emisije "Dokument" RTV Vojvodine, jedno od najvažnijih pitanja koje je i dalje na dnevnom redu, bez obzira jesu li žene novinari ili novinarke, jeste da li su vrednovane na pravi način?
Ona podseća da su pre tridesetak godina i više, u novinarstvu suvereno vladali muškarci, a ženama su bile ostavljene teme iz oblasti kulture, mode, kuvanja ili vaspitanja:
"Možda je neko i uspeo da izračuna da je u novinarstvu više žena i da objasni da je to zbog toga što je reč o slabo plaćenoj profesiji. Ipak, jedno je sigurno, žene su u svim oblastima, pa i u novinarstvu, napravile snažan prodor unoseći nova hrabra viđenja", smatra Pap Reljin.
Povodom toga da li će novi zakon rešiti suštinske probleme i otkloniti prepreke koje se pred žene dodatno postavljaju ili je to samo još jedno zamajavanje, još jedna koska bačena pred javnost da bi se skrenuo fokus sa suštinskog rešenja, Pap Reljin kaže da već u samom pitanju postoje odgovori.
"Da – to je zamajavanje, imamo daleko važnije probleme, čak i kada razgovaramo o rodnoj ravnopravnosti. Ali moram da primetim da poslodavci pitaju za bračno zabavljački status i rađanje samo žene oko tridesete, a ako ste 45 plus ili još gore - 50 plus, neće vas ni pogledati, a ne još i da troše vreme za razgovor.
Što se domaćina tiče, ta je pojava ovih dana prilično na lošem glasu, jer se iza toga vrlo često kriju priličan bahatluk i nemoral. A sve više mi se čini da u moru, sve više istih, plastično dorađenih i izmenjenih žena, ni domaćica nije bolje prošla, jer se pre prvo pomisli na izvesni opijat proizveden u kućnim uslovima ili keks sa polica supermarketa.
Pamtim da sam pre nekoliko decenija na ono trivijalno pitanje jednog drugara, kojom bih se profesijom bavila, odgovorila da bi bila novinarka. On mi je tada odgovorio da mogu više od toga nego da sedim u kiosku i prodajem dnevne novine i magazine. Na tu temu sam ne tako davno snimila propagandni spot za 'Dokument' u kojem sam se poigravala sa rodno senzitivnim jezikom ."
Pap Reljin smatra i da su novinarke, nažalost, često izložene neargumentovanoj i neprimerenoj kritici, da to čine i vlast i opozicija, i da se pri tome često svode na seksualne objekte i da su izložene seksističkim, mizogenim i uvredljivim kvalifikacijama.
"Kada se kolege novinari javno napadaju, oni obično i dalje imaju neku "ozbiljnu" ulogu. Oni su ili "špijuni", ili "tajni agenti" i „strani plaćenici“, dok kod vređanja novinarki imamo pozivanje na pol. Uglavnom su to "histerične babe", "prostituke", "nerotkinje", a prozivane su i kao "sramota Srbije".
Milica Kravić, koautorka i voditeljka emisije "Žena u kutiji" Radio Novog Sada kaže da odgovor na postavljeno pitanje lako može da bude i potvrdan i negativan, u zavisnosti od toga na koji deo pitanja se odgovara. Za nju kao ženu u novinarstvu, u suštini dileme da li je novinarka ili novinar, nema, ali smatra da za instituciju fakulteta, biro rada, čak i njenu medijsku kuću, očigledno ima, jer ni na jednom dokumentu njeno zvanje nije u skladu sa njenim rodom.
"Da li mi to smeta? Često ne, i ranije ne, jer sam normalizovala tu diskriminaciju, a vremenom mi zaista bode oče ta skraćena i neurođena verzija mog identiteta, tj. jednog dela mog identiteta jer još mnogo uloga imam. Zato mislim da je dilema novinar-novinarka, tačno postavljeno pitanje jer je - konačno - došlo vreme da zauvek završimo sa tom diskusijom i prihvatimo da žene mogu da rade sve što mogu da rade i muškarci, ukoliko to žele, talentovane su ili fizički spremne.
Onaj drugi deo pitanja, veoma važan, koji težište dileme pomera ka pitanjima radnih prava, već u pitanju nudi informaciju o tužnoj realnosti u kojoj žene koje rade u medijima, i brojnije su od svojih kolega, ipak imaju lošije plaćene pozicije. Njihove veštine u novinarstvu uglavnom su vrednovane kao 'slabije', pa čak i oblasti novinarstva koje su 'prirodno' ženske, kao što su kultura, zabava, ekologija, one ni izbliza ne dobijaju na važnosti u programu kao one 'muške' - unutrašnja politika, spoljna politika, sport", kaže Kravić.
Dodaje da se tako ogledaju nejednaskosti među polovima, kako materijalne, tako i statusne.
"Ironično, novinarstvo, sad već decenijama, smatra se kao feminizirana profesija, što se ne bi reklo po broju žena na pozicijama glavnih i odgovornih urednica, a pogotovo generalnih direktorica.
Da li će jezik i njegove promene, moći da pomaknu nepravde koje postoje među radnicama, ne samo moje profesije, već i svake druge - neće preko noći, ali formalno prepoznavanje žena i nalog da diskriminacija na tom jezičkom nivou prestane, jeste korak ka promenama u društvu uopšte. Ja sam od tih što u promene veruje, i smatram da jezik oslikava predrasude društva, zato je rodno osetljiv jezik iskorak ka boljem, sve dok ne dođe i do suštinske promene svesti."
Kravić u nastavku ističe da veruje da svojevrsna suština leži baš i u tome, u tom naoko nevažnom izrazu u ženskom obliku:
"Mi kao žene činimo ovo društvo, i što je važnije, menjamo ga nabolje svakim danom. Mi to činimo kao borkinje, i na to treba da budemo ponosne. Promene u jeziku koje će izmeniti, ne samo govor ljudi na ulici, već u medijima i propisima, jesu prva etapa u promeni svesti i budućim intervjuima za posao svake računovotkinje, plesačice, programerke, astronautkinje. Jednostavno, ja glasam i za rodno osetljiv jezik, i za bolja radna prava žena, nikako ili/ili, i nikako u istoj rečenici ne treba da bude to poređenje."
Kravić zaključuje da rodno osetljiv jezik i njegovo zvanično uvođenje u upotrebu, koji je u njenoj ličnoj upotrebi godinama, nije zamajavanje ili bežanje od suštine. Naprotiv, kaže, to je korak bliže ka ravnopravnosti u društvu, jer je istina da nam nedostaju bitke i pobede na svim poljima kada je reč o položaju žena u Srbiji. Zato misli da sve te borbe, i za radna prava, i za reproduktivna, i za bračna, i za pravo na slobodno mišljenje, za slobodno vreme, moraju da se vode istovremeno. Nema čekanja. Pravo vreme je baš sad.
(Foto: Vojin Ivkov)
Drugi deo autorskog dvojca emisije "Žena u kutiji" je Tamara Srijemac, koja na ovu temu kaže:
"Uvođenje rodno senzitivnog jezika s jedne strane i unapređenje radnog statusa žena, položaja u duštvu, porodici s druge, nikako ne vidim kao stvari koje se isključuju. I zato ja nisam od onih koje govore "neka me zovu kako hoće, samo da me poštuju". Ja sam novinarka, feministkinja, radnica, majka, prijateljica, supruga, borkinja... Sve u ženskom rodu, jednostavno, zato što sam žena."
Srijemac smatra da je unapređenje statusa žena u društvu kompleksan proces i borba za bolji položaj domaćica, obespravljenih radnica, žena žrtava nasilja... koja se mora voditi na svim frontovima.
"Uvođenje rodno osetljivog jezika je samo jedan, manji segment te borbe. I naravno da to što ćemo žene nazivati borkinjama, psihološkinjama, trenericama neće preko noći promeniti društvo na bolje, niti će ta činjenica ženama povećati zarade, postaviiti ih u većem broju na mesta odlučivanja, niti smanjiti broj ubijenih žena u porodično-partnerskom nasilju. Ali isto tako, rodno senzitivan jezik čini žene vidljivijim, a samim tim i rodne probleme i diskriminaciju.
Jezik će takođe pokazati da su žene, feministkinje, borkinje, stručnjakinje svuda oko nas i da ih ima, u manjem ili većem broju u svakoj profesiji, i da su spremnije da preuzmu aktivnu ulogu u društvu i njegovom kreiranju. Kada nam to postane nešto oko čega se nećemo sporiti, onda možemo očekivati da ćemo dobiti rodno senzitiivnije generacije koje će biti spremnije da kažu NE nasilju, dikriminaciji, femicidu", kaže Tamara Srijemac.
Ona dodaje da "kao što mi oblikujemo jezik, tako i jezik oblikuje nas."
Kako u Srbiji mnoge pozitivne stvari, i kad se dese na papiru, prečesto ostanu samo mrtvo slovo, žene s pravom, poučene mnogim negativnim iskustvima patrijarhata koji živimo, sumnjaju u pravilno postavljeno pitanje:
Novinarka Novosadske TV Biljana Džombeta Krupinski misli da je ovom temom deo javnosti dobio novu životno važnu temu koja će nam, po principu "Tresla se gora, rodio se miš", kako to do sada ni jedna nije, razmrdati ustajale sive ćelije, izgraditi identitet i razviti zakržljali ponos, otvori vidike i napuniti novčanike:
"U pravom trenutku, dok se gušimo u jednoj od najzagađenijih država na svetu, nemo posmatramo kako nestaju vrednosti kojima su nas učili, umire priroda oko nas, zahvaljujući angažovanju čoveka (mislim na oba pola) ponovljena je dilema, koja je i školski primer retoričkog pitanja: Da li smo mi žene novinari ili smo novinarke!? Na trenutak sam i sama stala.
U vremenima kada još ne vozimo leteće automobile, nismo javno ostvarili kontakt sa drugim civilizacijama, bavimo se, tradicionalno, glupostima, status žene, majke, kuvarice, čistačice, psihologa i po potrebi psihijatra, a na poslu predstavnice "sedme sile" doveden je do usijanja.
Deo javnosti kojoj nije milo da žena bude: trenerica ili borkinja, jeste kočničar napretka i promena nabolje, radnog statusa, položaja žene u porodici, društvu, izjednačavanja prihoda itd...
Moram priznati da sam među njima. Mislim da se promene moraju dešavati suštinski. Kada prestanemo da pristajemo na položaj u koji smo dospele i kao žene, majke, i kao novinari, a napravimo zaokret i podvučemo granice, neće nam biti važno kako se zovemo, nego šta još možemo da uradimo da nam bude bolje. Važnije je da nam jednako vrednuju rad, da deo pronatalitetne politike bude pravo na dostojanstveno materinstvo, bez pitanja prilikom razgovora za posao, da li ćemo rađati, kakav nam je bračni status, koliko imamo godina...", smatra Džombeta Krupinski.
Dodaje da tada reč "domaćica" neće biti drugo ime za nezaposlenu ženu, već možda naziv za deo muzike, nikao za osobu koja radi od jutra do sutra za druge "nevidljive", a onda i neplaćene poslove:
"Naposletku, vratimo se novinarskoj profesiji, kodeksu, objektivnosti. Javno se ogradimo od pojava i radnji koje nisu novinarske, mislim na oba pola", kaže Biljana Džombeta Krupinski.
Za Tanju Novčić Matijević, novinarsku Redakcije za kulture Radio Novog Sada, jezik je živa materija koja mora da se razvija:
"Nikada nisam imala tu lažnu dilemu: novinar ili novinarka. I bez zakona o rodno senzitivnom jeziku insistirala sam na ženskom rodu svakog zanimanja. Jezičke "dušebrižnike" stalno sam podsećala na činjenicu da, kada su muškarci počeli da se obrazuju za nekad iskuljučivo ženska zanimanja - medicinska, akušerska sestra, babica - odmah je u obrazovni sistem uveden termin tehničar.
I kako nam nije strano da koristimo: profesorka, lekarka, advokatica... a odjednom halabuka oko zakonske obaveze. Bezvezne su kaznene odredbe, ali shvatam da moraju da postoje na papiru", kaže Novčič.
Ističe da su žene obavezne da se bore za svoja prava u svim sferama - u pravnom poretku, jeziku, ekonomskim odnosima, ali i u intimnom prostoru:
"Svaka ponaosob - da odredi meru poslovne komunikacije, javne komunikacije, da domaćičke obaveze rasporedi na sve članove porodice, da ima samopoštovanja, što je preduslov da je i drugi poštuju. I, naravno, ženska solidarnost, što je u našem društvu već utopistička ideja", zaključuje Novčić Matijević.
.jpg "VIDEO: Uhapšen taksista koji je oborio mladića ispred Skupštine Srbije, pa pobegao kroz crveno")
Komentari 8
ha
Miroslava
Bobao
Eto, samo da se pohvalim :)
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar